Autor: Ivana Peško
Како стижу вести са пролетње пучине, једна необична екипа музичара, коју сте сигурно до сад срели на београдским плочницима, тамо близу градске библиотеке, постала је, како сами кажу – весло, капетан, палуба, мали од палубе, путници, мали од путника, река, море, океан, слобода, са сидром на слову и. Реч је о неколицини младих и талентованих извођача који својим веселим радом и упорним ангажманом спајају два културна тока. Они повезују Србију и Француску кроз забаву, музику, поезију, плес, севдах, добро вино и још боље расположење. Пријатељски спој двеју земаља најбоље се може осетити у наступима бенда Барка Дило, обећавајући свима један пиратски бег из стварности, са примесама циганског романсера уз много смеха, екипног дружења и позитивне енергије. Запливах са Николом Дум Дум Радићем (то вам је тај чупави на слици) дуж ових узбурканих мора. Пуштамо вам галеба писмоношу, па ако вас заинтересује оваква прича, ухватите први пловак и закачите се. Барка вас чека да се маштањем отиснете ка Сени и Медитерану. Захваљујући оваквим људима, Србија је у активној и непрекидној вези са културним струјањима у целом свету.
Гусари или песници? Или су сви гусари песници? Или су сви песници и гусари музичари?
Сви су гусари песници. Сви су песници гусари. Сви песници и гусари су музичари. Питање премиса и конклузија.
Песнички настројени гусари који су рум заменили вином и ракијом, друге бродове опљачкали таман толико да имају инструменте којима ће се забављати током пловидбе. Имамо и жену на броду! Каже се да је баксуз. Ова наша напротив!
Објасни се људима са тим називом бенда.
Барка Дило, брод луђака. Стварно смо банда, караван, барка, посада, а Дило на ромском значи лудак; ромски - због те енергије и утицаја ромске музике, а јасно је да нисмо баш ни нормални. Мислим да назив баш шљака за ову скупину.
Сви сте углавном бивши чланови сХпиритус мОвенс–а. Какво сте искуство стекли док сте наступали у том саставу?
Две турнеје по Балкану, предгрупа ЗАЗ, преко 200 свирки на свим местима где се песма може запевати, безброј сарадника, џемовање са Французима, Турцима, Канађанима, путешествије кроз Косово и по хрватском приморју, проблеми са комуналцима, бакуте које уживају, деца која ђускају, чак сам и неке аутограме поделио!
Како публика реагује на ваше промовисање француске културе?
''Еј, ја сам учила француски у основној, имала сам четворку и не знам ни реч, али ми се толико свиђа ваша музика'' је нешто што најчешће чујемо. Упореде нас понекад са Бејрутом и Рундеком, кажу нам да смо посебни, Французи одлепе кад нас чују - као да одете у Париз и Французи вам свирају ЕКВ и Партибрејкерсе!
Колико је франкофони дух изражен у Србији?
Франкофона култура је баш јака у овом делу света. Постоји Француски институт, такмичење за најбоље изведену франкофону песму, позоришна трупа на катедри за француски на Филолошком факултету и још којешта. Још само Депардјеа да им отмемо и на коњу смо!
Како вас прихвата публика ван Београда? Постоји ли разлика у наступима у унутрашњости и у Београду?
Свакако је најважнија енергија коју носимо, а језик је такорећи у другом плану. Тачно је да нас у мањим срединама гледају мало збуњеније фаце, али се то брзо разбије кад зађускамо с њима и кад им преведем пар стихова на српски и тиме приближим причу коју причамо инструментима и гласним жицама.
Чију музику најчешће обрађујете? Српска кафанска музика и француски севдах? Може ли то заједно?
Углавном француску нову сцену - Лес Огрес де Барбацк, Ла Руе Кетаноу, а знамо да изненадимо и неким Ману Чаом, Рундеком, циганским стандардом, неким класиком Азнавура. Наше свирке се увек претворе у једну жестоку модерну француску кафану. Ако је нама који свирамо севдах, и публика се прикључи. Као што рекох, питање енергије, питање срца и тога колико се предајеш публици. Добро се ознојимо сваки пут. Једно поређење - отац Едит Пјаф, иначе акробата, увек је волео да натегне флашу вина пре наступа на улици. Публици се то свиђало јер су знали да се спрема да се добро озноји. Тако некако и ми.
А ауторски радови?
Нешто потпуно наше. Хармоникаш и ја пишемо текстове, има инструментала, утицаји којекакви, у стварању се разумемо на поглед, приступ је занимљив и гомила инструмената нам шири оквире, да не кажем - потпуно их брише, и све што створимо има пар заједничких црта - необично је, ДИЛО је, наше је.
Свирање на улици је у основи ваше идеје. Какво се задовољство крије у једном толико романтичарском контакту са људима?
Много простора за ђускање, перформанс и импровизацију! Јако смо им близу и они сами бирају хоће ли бити наша публика. Радо се пентрам на канте, заплешем валцер с неким из публике или препустим добош неком ритмичном малишану.
Сви сте студенти, ако сам ја добро упућена. Какви су вам планови за будућност?
Флаутисткиња Анђеле и трубач Паја су још увек у средњој музичкој. Тако млади, а већ Диловци!
Свако од нас осталих има и друге активности – гитариста – биолог Цанцур свира у Шпанцу, хармоникаш Грљуш завршио француски, преводи и пише одличну поезију, ја завршавам француски, волонтирам у ЦИМу, стажирам у Француском институту, глумим професора француског и пишем поезију. Мислим да се за сада сви више него добро сналазимо.
Имаш ли нешто да поручиш младима у овој земљи, по питању њиховог музичког одабира?
Мало више да нагињу ка светској музици, ка ауторима који певају на језицима који нису енглески, да искористе све што им YоуТубе пружа, да некад мало више слушају чуком него ушима! Да послушају француске кантауторе Шарл Азнавура, Жак Брела и Серж Гензбура, свакако неоправдано недовољно познате међ’ Србаља.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE