Belgija – jal' Bosna il' Vojvodina?

Autor: Zoran Strika

FOTO: Rough Guides

Dok sam prolazio kroz mesta u Valoniji, Belgiji, pale su mi na pamet reči Josipa Pejakovića: „Kako , bolan, nema Bosne?!” Pa sve i da nije tu gde jeste, na Balkanu, evo je, bolan mi ne bio, ovde, u srcu Evrope! Dok sam prolazio Flandrijom, Belgijom, pomislio sam na Miku Antića i na onu „zemlju čardaša, čaša i bezemljaša”. Bila je tu preda mnom sva ravnica, da sam okusio travku, pa znao bih da je Vojvodina!

Sve da je tamo i pustara, opet bi, bolan, bilo Bosne, kad eno tri naroda tamo, različiti jezici, a jopet, žive zajedno! I sve da su tamo brda najveća, kako, derane, to ne bi bila Vojvodina, kad tamo sijaset nacija, kultura, različitosti, a opet funkcioniše!

I upravo ta različitost je tajni začin koji se nalazi u pomfritu, koji su Amerikanci greškom nazvali French fries, a te različitosti ne bi bilo da nema ljudi, i to kakvih ljudi! Kroz tri nedelje proputovanja na rđavu osobu nisam naišao. Tri nedelje i tri različite porodice. Valonija, Flandrija i na kraju centar Evrope, Belgije – Brisel.

Nedelja prva – Valonija

Već prvog dana sam shvatio dve stvari. Prva - ljudima je dosadno. Hiljadu ljudi na bazen-teatru posmatra kako se azijski slon kupa, tačnije biva kupan od strane nekog (po slobodnoj proceni) Tajlanđanina. Malo sapuna, a dlanovi se od pljeskanja ljušte, malo idiotski, ali na kraju su i oni zasluženo bili okupani kada im je slon iz surle izbacio „slonovski udar” - malo mi je bilo drago zbog toga. Druga stvar – reč gay u engleskom je sinonim za happy. Tada sam shvatio zašto se taj izraz koristi za homoseksualce. Prvu nedelju sam proveo sa četiri pripadnika LGBT populacije koji su bili iskre veselja. Posle toga, reči Hermana Hermitsa u pesmi „No milk today“, gde dotični peva: „The company was gay, we'd turn night into day“ zvuče apsolutno smisleno, još bitnije, tačno!

Ne teče reka Bujon brzo kao Vrbas, ali opušta podjednako. U kajaku, zajedno sa Islanđankom Uršulom, uživao sam u tišini. Samo zvuk lupkanja vesla o mirnu vodu. Nije bilo potrebe za rečima, priroda je govorila u ime svih nas. Uvek ona govori, retko kad je slušamo...

Malo selo Obanž, kraj grada Arlona, nalazi se na samom jugu Belgije. I ne bi to bilo toliko zanimljivo da u krugu od jednog kilometra nemaš mogućnost da prošetaš kroz tri države! Za mene je to bilo fascinantno, za njih obično, jer granice ne postoje, samo drugačije cene! Tako je Luksemburg očarao svojim starim uličicama i luksuznim radnjama u kojima nisam imao šta da tražim.

FOTO: Taxand

Nedelja druga – Flandrija

Sa jednog na drugi kraj Belgije. Sve već izgleda kao dom – Vojvodina. Tokom boravka u gradu Kortrejk čitam knjigu „Na Zapadu ništa novo” i u istim trenucima odlazim na mesto gde je bio front baš o kom je Remark pisao. Posećujem groblje vojnika koji su poginuli tamo. Posećujem i takozvani „Rov mrtvih”. Mesto na kojem su Saveznici i Nemci u Prvom svetskom ratu bili odvojeni svega dvadeset metara i tako iz dana u dan, tri godine. Na tom mestu se odigrala ona famozna scena kada su za Božić izašli britanski, francuski i nemački vojnici pa odigrali fudbalsku utakmicu, razmenili namirnice, čestitali jedni drugima i onda se vratili u rovove.

Neverovatno saznanje je da su na istoj strani bili jedan Remark, koji je o ratu pisao s takvom strepnjom da se to više nikad ne desi. Nadam se da neću imati priliku da saznam kako je to kad pokušaš da zaspiš „pored uraganske vatre”. Neverovatno je i to da je pored Remarka, na tom mestu orden zaslužio i čovek kome je rat bio svetinja – Hitler! Kakve suprotnosti, ko je na koga tu trebalo da puca i koliko metaka treba da promaši jednog pravog, a jedan metak dovoljan za pogrešnog!

U gradu koji je sravnjen, a potom dignut iz pepela, Ipru, prisustvovao sam ceremoniji koja se ukazuje svim nastradalima u tom ratu. I to nije ceremonija koje se narod, mediji, političari, sete nekoliko dana godišnje. To je ceremonija koja traje bez prekida već devedeset osam godina, svaki dan!

Dragulj Belgije, pored glavnog grada, svakako je Briž. Može se reći i grad-muzej u kome sve deluje kao da je neki eksponat, kao da si zakoračio u jednu beskonačnu izložbu. Kaldrme svuda, kameni mostići preko kanala pored kojeg sediš i ispijaš pivo kojim se belgijanci tako ponose. Venecija na kopnu.

Slabiji poznavaoci geografije će se začuditi kada saznaju da Belgija ima more! Meni kao „morefilu” svako je more lepo. Od Krfa, Kumbora, Portoroža pa do Ostenda u Belgiji postoji čar koju obala nosi i tajanstvenost horizonta i lepota spajanja nebesko-plave sa morsko-plavom.

Nedelja treća - Brisel

Brisel. Kaldrme, strme ulice, Kina, Maroko, Kongo i Srbija (bre)! Možda treba da napišem jednostavno „Lep grad, ako ne verujete – proverite”, ali ko će mi onda verovati (isto ko kad pijanac kaže da ne pije)?! Prvo što me je ovde usrećilo je devojka Volentin, sa kojom sam provodio vreme. Ne zbog toga što mi je rekla da sam lep, zgodan, pametan, već zbog toga što je interesuje Srbija. „Ne znamo puno, a i ono što znamo nije baš lepo”, na to sam se već navikao. Kratak kurs iz prirodnih i ljudskih lepota domovine je usledeo. Na nekom festivalu čula je S.A.R.S. Dopao joj se, a za uho joj je zapela baš pesma „Rakija”!

Htela je sudbina (ili pak organizatori) da u gradu budem za proslavu Dana državnosti, 21. jul. Vojni defile, parada, mnoštvo dece, vafli, pomfrit, pivo, Stromae. Uveče se upoznajem sa Italijanima, Đuzepe, Simone i Bestia (zver). Beštija mi kaže da su u Srbiji bolje žene nego hrana, a ja mu kažem da ukoliko je gladan, bolja je hrana. Potom sledi vatromet od dvadeset minuta i ulice se prazne, svi kući. Nema opijanja, fešte u kasne sate, pomalo čudno za moju balkansku dušu.

Posećujemo deo grada u kome žive Marokanci i deluje kao da sam u drugoj državi. Odjednom su se pojavile samonikle kineske radnje u marokanskoj četvrti, gde pričaju francuski, a lične karte belgijske. Odjednom ispred nas ogromni luna park i sasvim sumnjivi likovi koji tu rade. Čovek sa podlivom na oku mi pokazuje da okušam sreću, pravim se da ne čujem.

Otac gore pomenute Volentine, Žan-Žak, veliki je gurman. Pobrinuo se da odemo u srpski restoran, što je za mene svakako bio užitak. Stižemo pred restoran sa tablicom „Chumadia”. Predložih im, svakako, ćevapčice, uz to dobismo i ajvar i svakako, svidelo im se. Nazdravismo šljivovicom, koja se posebno dopala Žan-Žaku. Konobar, ujedno i vlasnik restorana, dostavlja račun na kom nema još jednog papira koji se izdaje uz fiskalni račun u Belgiji. Naravno, čak iako se inflitrirao u belgijsko društvo, sačuvao je nešto tog kicoškog mentaliteta za potkradanje. Rekoh da nisu samo okusili Srbiji, nego su je i doživeli.

FOTO: Elite Security

U muzeju stripa susrećem sasvim fantastičnog lika – Boerkea. Veoma podseća na Super Marija, ali sa dozom ironije i sarkazma koji nosi u sebi. Na istom mestu susrećem junaka iz detinjstva, najbržeg i najpreciznijeg revolveraša Zapada – Taličnog Toma. Tu su i nezaobilazni Štrumfovi. U muzeju sam tražio i zamišljenog Korta Maltezea, ali njega sam susreo tek u vidu ogromnog murala na veštačkoj plaži u Briselu.

Da li je bilo potrebno pisati više o mestima koje sam obišao, ne znam, to je najbolje da sami odete pa da vidite. Iskustvo će svakako biti jedinstveno. Moje je bez trunke gorčine. To su sada sećanja na prelepu Islanđanku, na dobru majku Mirjam, „vesele” prijatelje, Volentin. Sećanje na razaranja i na važnost ponovne gradnje. Lekcija koju bi mogli da nauče mnogi na ovim prostorima. Zemlju u koju bi svi homofobi mogli da se upute i da malo nauče. Zemlja dobre hrane, muzike, ali pre svega – dobrih ljudih.

I kako, bolan, nema Bosne i kako nema Vojvodine, kad mi moj, pomalo provincijski duh, ne da mira? Pa sve da ih i nema neko bi ih našao, ako ne u Flandriji i Valoniji, pa sigurno negde drugde. Jer, tako je, granice su samo nespretno povučene linije na kartama i ništa više. Tako ću i ja, ako sam mogao posle ručka u šetnju kroz Belgiju, Francusku i Luksemburg, a valjda mogu i ovde kroz Srbiju, Hrvatsku i Bosnu, pa da jopet pređem jal preko Rače il' preko Barajeva, a ono, nebitno, jer kud god odem, isto ti je to, kad granicu nisam ni primetio! I kud god odem, biće isto, neće mi čoban, a ni paor, dati mira dok ne kažem: „Kako, bolan, nema Bosne i kako nema Vojvodine, kad eno ih u Argentini, Holandiji, Americi, Portugalu, ma, eno ih, u Belgiji”!

Zoran je student žurnalistike.

***

Pročitajte i:

Dva točka čiste strasti
Reciklaža (ni)je blamaža
AC/DC - odgovarajući napon

***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti