Autor: Aleksa Jovanović
Prolog – Zašto opet pišem o Berlinu?
Imam problem. Prošlo je skoro četiri meseca od kako sam se vratio iz Tel Aviva, a i dalje ne mogu da ga svarim, shvatim i literarno dočaram, a želim! Prati me onaj grozan osećaj tereta neizvršene obaveze, koja sa odlaganjem postaje sve teža za realizaciju. Kao da me boli zub, a plašim se da odem kod zubara. Tel Aviv je nešto najlepše, nakon nekadašnjih ljubavi, što mi se u životu desilo. Pokrenuo je bombu koja mi je eksplodirala u telu i mislima! Razneo me je na delove koje do danas ne uspevam da sastavim u putopis. I kada pričam o tom gradu, počnem da zamuckujem, i puls mi se ubrzava pri sećanju. Tamo se desilo nešto, još uvek neprepričljivo, što se ne može porediti niti vrednosno odrediti u odnosu na ostala putovanja. Tel Aviv je kao satelit koji kruži oko svih dosadašnjih iskustava, bez pozicije i etikete. On je nešto daleko i drugo. Berlin je, s druge strane, konkretan i još od prvog susreta nedvosmisleno nosi epitet omiljenog grada. Zauzima pijedestal hijerarhije iz koje je Tel Aviv izopšten, jasan mi je i zato o njemu mogu da pišem.
Kada sam se vratio iz Izraela, osetio sam poriv da više cenim život i, samim tim, više pazim na sebe. Odlučio sam da neko vreme ne putujem. Izraelom sam zatvorio krug, posetom njemu isterao sam želju za lutanjem, i shvatio da, dok nešto ne promenim u životu u Beogradu, nema smisla nigde bežati, niti juriti kratkotrajnu sreću u izmeštenom kontekstu. Rekao sam sebi da, za početak, više neću jesti slatkiše, konzumirati gazirana pića i dok sedim neću prekrštati noge kao žena. Na pragu tridesetog rođendana, vreme je da se uozbiljim i uhvatim se u koštac sa životom na zreliji način. Konačno, pokušaću da ga uzmem u svoje ruke, istom žestinom kojom sam mu se ranije samo prepuštao. Avaj, već sledećeg dana kupio sam kesu od 200 grama gumenih bombona, seo za komp, noge izuvijao poput sirene i počeo da guglujem logistiku sledećeg putovanja. Nije prošlo mnogo vremena od tada, a našao sam se u šumi, negde na jugoistoku Berlina.
Šuma
Anybody who rides a bike is a friend of mine… Geri Fišer
U prizemlju zgrade ugledao sam terasu iz koje je dopirao dobro mi poznat glas i smeh. Nakon silaženja na stanici Grunau, dugo sam šetao kroz šumu zaobilaznim putem, sve dok nisam stigao na odredište. Tu sada živi neko sa kim sam se sprijateljio u Beogradu. Dušek na kom sam spavao, narednih dana bio je preplavljen mojom iznošenom i izgužvanom garderobom, po parketu pored valjale su se karte za prevoz, računi, forinte i krune preostale od prethodnih dana, a ambalaža gumenih bombona, čokoladica i limenki, umnožavala se i samo gomilala u kanti. Taj dušek viđao sam ili u ranim jutarnjim satima ili jednom u dva dana. Došao sam da se još malo izživim pred trideseti rođendan i, po ko zna koji put, pokušam da zatvorim krug bega. Umesto sa Tel Avivom, tačku stavljam sa Berlinom.
Kažu da je jedan od osnovnih postulata duhovnog razvoja, sposobnost i spremnost da rešavamo probleme. Moj problem bio je što Amerikanac kod kog sam prošlog leta odseo u Berlinu, sada živi i studira u Sidneju. Ali ne zato što ga neću opet videti, već jer mi neće na raspolaganju biti njegov bicikl! Biti u Berlinu bez bicikla, po meni je kao ronjenje bez podvodnih naočara. Uskraćeno za pravu avanturističku perspektivu uvida u okruženje. Danima pred put to me je mučilo, a onda sam pogledao jednu emisiju Lune Lu gde je rekla da je prvi korak ka rešavanju problema – zamena stava Imam problem, formulacijom Treba da rešim problem. Kada sam poslušao taj savet, zaista mi se upalio okidač pretrage potencijalnih rešenja. Priznajem, kontaktirao sam svog Amerikanca i kukao kako sam sirotinja iz Srbije koja ne može da plaća rentiranje bicikla svakodnevno, pa me je povezao sa svojim drugom koji ima dva bicikla. Jednog jutra, po dogovoru, stajao sam na uglu ulica u blizini Nordbahnhof-a u centralnom Istočnom Berlinu i u susret mi je išao neki drugi Amerikanac, kotrljajući bicikl pored sebe. Pozdravio me je rečenicom Sreća što si visok, bicikl će ti odgovarati. Međutim, nisam ja visok, već je on ekstremno nizak. Sedište mu je bilo do ramena. Pre nego sam seo na bajs, poklonio sam mu plazma keks. Malo kockasto pakovanje, taman za njega.
Voleo bih kada bi svako ko mi je postavio pitanje zašto leti ne idem na more, već se treći put vraćam u isti grad, mogao da bude u mojim patikama dok vozim bicikl Berlinom. Ne postoje ta plaža, količina sunca i izleta po ostrvcima, koji bi kompenzovali moj ples sa simbolima grada dok okrećem pedale. Dogodi se nekakva čarolija, i grad koji iz perspektive pešaka nije naročito lep – pretvori se u najlepšu arabesku grafita i uličnih natpisa, uzdignutih pruga S banova, parkova, kanala i, naravno, ljudi, kao neizostavnog elementa gradskog karaktera – i tako Berlin prenese na posetioca nešto jedinstveno što se ne može videti na razglednici niti pročitati na internetu. Teoretičari koji su sa filozofskog aspekta pisali o gradovima, to su nazivali gradskim duhom, a danas se češće koristi reč atmosfera. Kao relativni poznavalac Berlina, ovaj put očekujem više i od sebe i od njega, i upućujem se ka krajnjoj zapadnoj periferiji, u Đavolju šumu gde se nalazi brdo Teufelsberg. Vozio sam kao da me neko juri, ne poštujući crveno svetlo i omeđenost biciklističke trake, i tako sam iznenađujuće brzo stigao do skoro samog kraja najvećeg urbanog područja kontinentalne Evrope. Neposredno pred cilj, u nekom parku sam se munjevito zaleteo i u krivini izgubio kontrolu. Bicikl je završio u žbunju pored puta, a ja na kamenju ispred. Podigao sam se kao da se ništa nije desilo, kratko osmotrio odrana kolena i prljave i krvave dlanove, prihvatio to kao opomenu, izvukao bicikl upleten u granje i nastavio dalje. Tako je to sa mnom i biciklima. Ko se bije – taj se voli. Ova moja u Beogradu me košta i živaca i para i bezbednosti, ali ja bez nje ne mogu. Uz mene ima buran život. Guma se buši češće nego što sviće novi dan, lanac spada, kočnice ne rade, kučići nas jure, nedavno me je taksista pokosio na pešačkom prelazu i pedala se zaglavila u branik, ali ja i dalje živim u uverenju da mi je jedan od pametnijih poteza bio što sam je kupio. Bicikli su najbolji saputnici.
Moje ruke igru počinju. Sporijom vožnjom prošao sam kroz tunel i otvario mi se pogled na šumu. Tišinu je remetilo jedino šuštanje lišća i krckanje grančica pod točkovima, a kako sam zalazio dublje, put je postajao sve zanimljiviji. Zašto se zove Đavolja? Da neću možda završiti kao protagonisti iz Veštice iz Blera? To bi bila dostojna smrt! Aleksa je poslednji put viđen kako vozi bicikl Đavoljom šumom na periferiji Berlina. Od tada mu se gubi svaki trag. Zaista je nešto promenio pre tridesetog rođendana – nije ga dočekao. Ipak, u ovoj priči neće biti prostora za imaginaciju. Sledi istinit događaj.
Zašto me šuma privlači kad u njoj nikada ne smem da se zadržim u jednom mestu i okrenem se oko sebe, već samo jurim napred, tražeći izlaz? Šume su nepoznate i nepredvidive. Njihova tišina razlikuje se od tišine sigurnosti naših kuća, stanova i soba, kada posle podne legnemo u krevet i uz knjigu tonemo u sladak san nakon ručka. Ti trenuci vikend tišine za mene su najslađi i najbezbedniji. Tišina šume je drugačija. To je nečujna strepnja. Tamo nema zidova i nema sigurnosti. Ako bismo nešto čuli ili videli oko sebe, prepali bismo se čak i da smo na najjačim sedativima. Nekoliko sredovečnih ljudi vežbalo je jogu na poljani, drvoredom odvojenom od staze kojom sam prolazio, a dublje u šumi na horizontalnom deblu sedele su dve istetovirane brinete i jele keks. Uskoro se, pod teškim nebom, pojavilo brdo na čijem vrhu sam ugledao nešto poput džinovske bele pečurke. Kada sam se približio, doživeo sam veliko razočaranje. Mesto je bilo ograđeno duplom visokom žičanom ogradom, ulaz se naplaćivao i, pored svega, obavezna je bila i pratnja vodiča. A tako sam želeo da sam šetam nekadašnjim postrojenjem sagrađenim tokom rata, do danas potpuno zapuštenim, i da kroz ruinirane spratove ižvrljane grafitima posmatram Berlin pod tmurnim nebom. Umesto toga, samo sam kružio okolo i pokušavao da prevarim formaliste i u nekom delu se provučem ili preskočim. Bilo je nemoguće. Sve rupe su zakrpljene, a na vrhovima je postavljena bodljikava žica, kao u zatvoru. Tu sam ipak bio bezbedniji, jer u blizini su bili ljudi koji su gledali u vodiča kao u boga, dok je pričao nešto što se verovatno može pročitati na internetu.
Skoro pa poražen, krenuo sam nazad drugim putem, i na sreću, ugledao neko niže, usamljeno brdo u blizini. Odatle se pružao pogled i na Teufelsberg i na Berlin. Sasvim zadovoljavajuća utešna nagrada u vidu poljane sa koje sam posmatrao panoramu Berlina bez ikakvog imperativa za divljenje. Nema ničega upisanog u enciklopedije svetskih čuda i izuzetnih građevina. Berlin ne poseduje ništa monumentalno što se mora videti i uslikati. Kao celina, on je pozitivan autoritet koji se poštuje bez straha. Opušten je, a potpuno svestan svoje snage i zato ga toliko volim.
Grunau, gde sam bio smešten, nije reprezentativni odraz Berlina. To je više slika klasične Zapadne Evrope sa parkovima, sređenim dvorištima i fasadama i bezbednom šumom prokrvljenom ljubaznim prolaznicima. Jedino se preko puta S ban stanice nalazi jedna siva zgrada, gde su smešteni migranti koji žive od socijalne pomoći, a njih niko ne smatra idealnim susedima. Moj drug deli stan sa još dvoje cimera iz Srbije. To je organizovan prostor, gde se zna šta gde stoji, šta je čije i sve funkcioniše poput švajcarskog sata. Ali činilo se da je moje prisustvo razbilo taj pedantan mehanizam. Nisam mogao da ulažem napore i glumim picajzlu dok sam na odmoru. Bio sam iznenađujuće zadovoljan što boravim u takvom delu grada, i posebno ponosan na svog druga i njegov novi početak. Okružen je šumom, a ne živi u njoj. Od kada sam ga upoznao, pratim njegov razvojni put. Glavom su mi prolazile misli o tome kako poznajem dosta ljudi koji su sa mnom podelili kako bi želeli da nešto promene u svom životu, i neverovatno ali skoro svi oni su na kraju to i realizovali. I to u kratkom vremenskom roku. Samo ih posmatram.
Jednog kasnog poslepodneva prošetao sam se do kanala u blizini stana, gde sam na obali pronašao drvo sa kog su visila dva kanapa. Skinuo sam se u gaće, pomoću pruta dohvatio kanap, zanjihao se poput Tarzana, upao u vodu i nastavio da plivam, što dalje i duže. Bilo je to moje more. Plivao sam u Tel Avivu, plivam i u Berlinu. Moj najbolji drug, koji svako leto provodi kod sestre na Azurnoj obali, rekao mi je istog leta da mu je dosadilo da, dok pliva, gleda u zgrade, ulice i kafiće. Kaže, želi da ode na neko pusto ostrvo, zavuče se na divlju plažu i uživa u pravoj prirodi. Meni je takva čežnja nepoznata. Potreba za daljinama nije mi isfiltrirana i ne bi mi smetalo da ne promenim koncept gradskih budžaka i plaža, sve dok se ne penzionišem, zamonašim, onesposobim za lutanje... šta god. Više mi nedostaje ono, za mene suštinsko – da mogu da ne putujem. Da prestanem da gomilam nova iskustva, već da dosadašnja sredim, sačuvam, zaokružim i iz njih izvučem poruku. Možda bih se onda u životu osećao kao u spavaćoj sobi, a ne kao u šumi. Večito sam u šumi, nikad izvan nje...
Podzemlje
Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran... Fjodor Dostojevski
Ove godine šire centralno područje, omiljenog mi grada, obilazim mnogo brže i spretnije. Mite, Šoneberg, Krojzberg, Tempelhof i Tiergarten, skoro pa da držim na dlanu. Sve ih volim, ali Krojzbergu se najviše divim. Sedeo sam jedne večeri na Hermanplacu i čekao jednog Beograđanina više od pola sata. To je onaj iz prošlogodišnjeg putopisa o Berlinu, koji tamo živi i sa kojim delim isti muzički ukus. Što se duže nije pojavljivao, shvatio sam da mi upravo time čini uslugu. Počeo sam pažljivo da posmatram prostor oko sebe, a to zapravo retko činim. Ljudi koji žive u šumi imaju fobiju od mentalnih i fizičkih fiksacija u prostoru i vremenu. Ovisnici su od kretanja i unutrašnje dinamike. Izbegavaju statična mesta i stalno su u imaginarnoj žurbi. Njihov put je besciljan i bez konačnog odredišta. Koliko god da uživam u daljinama i koliko god ta težnja dobijala karakteristike opsesije, nakon što se godinama isti obrazac ponavljao, prihvatio sam da daljine ne mogu biti moja baza, jer na kraju se ipak vraćam tamo gde sve teče predvidivo i naizgled bezbedno, a gde suštinski nisam srećan. Ja sam pedantni egzibicionista. Svuda gvirnem, a nigde se ne zadržavam. Znam da ću se ipak vratiti kući, na posao, u teretanu, na drugi posao, ljudima koje volim i koje manje volim. To je neizbežan epilog svakog putovanja. Došao sam tako do prosvetljujućeg saznanja da neće uslediti smak sveta ako mirno sednem, izmestim se iz šume i pokušam da je sagledam iz druge perspektive.
Hermanplac je mikro refleksija Berlina. Prometni trg mog omiljenog parčeta Evrope, Krojzberga, ispunjen doseljenicima i ekscentricima. Primetio sam dve kategorije ljudi. One što prolaze jer negde žure i one koji su tu, na cilju. Ja sam pripadao prvoj, dok na silu nisam potpao pod drugu kategoriju. Opkoljavale su me razne pojave – od starijih tamnoputih ljudi sa flašama piva u rukama, preko mladih emigranata u drečavoj garderobi sa modernim frizurama, do ljudi za koje bih po pojavi mogao zaključiti da su transrodne osobe. Sedim na niskoj betonskoj ploči i osećam vibracije. To nije zemljotres, već berlinsko podzemlje. Prolaze U banovi od kojih treperi površina. A trepereo je i moj stomak, svaki put u kontaktu sa manjim podzemljima nemačke prestonice. Postoje čudna mesta u tom gradu, prema kojima su određeni delovi mog tela reagovali različitim senzacijama; često bi pružali i otpor, ali uvek je radoznalost pobeđivala. Skoro svakog jutra u Berlinu budio sam se onesposobljen da razlikujem san od jave. Prošle godine, po povratku iz Berlina, mesec dana sam budan sanjao, a ovde sam ga sanjao u aktuelnom trenutku. Dovoljno je bilo samo nekoliko sati vremenske distance da realni događaji dobiju nerealne epitete. Zaista me je na trenutke obuzimao privilegovan osećaj da mi život dobija obrise umetnosti, jer po nekima umetnost je san koji se živi. Nikada nisam bio sigurniji u potvrdan odgovor.
Beograđanin je nakon tri godine života u Berlinu, upisao master studije. Sve ostalo u vezi sa njim je manje-više bilo isto kao i pre. Oko ponoći sedeli smo u podrumu obližnjeg kafića i razgovarali o umetnosti sa akcentom na muzici. Bio je ponedeljak. Oduvek sam bio usamljen u poštovanju i konzumiranja određenih umetnika i njihovih dela. On je bio prva osoba sa kojom je došlo do takvog podudaranja, da sam, kada sam ga prošle godine upoznao, pomislio da se radi o skrivenoj kameri. O nekim ljudima, njihovim pesmama i koncertima, prvi put sam mogao da razmenim mišljenje. Ipak, bio je mnogo veći fanatik od mene, koji zna sve detalje, ali ništa ne ukrašava subjektivnim afirmativnim tonom. Citira intervjue, analizira imidž, osvrće se na vremenski okvir, posmatra događaje, teme i motive hronološki i tako sklapa mozaik o fenomenima, ali iznenađujuće – krajnju pohvalu iznosio bi neutralno. Dopadalo mi se njegovo društvo, mada sam još prošle godine primetio, a ove potvrdio, da mu slušanje nije jača strana. Moji stavovi i iskrenost nijednom kod njega nisu isprovocirali neku reakciju niti empatiju. Pušio sam njegove cigarete, što mi je u kombinaciji sa Berlinom i mojim omiljenim tamošnjim pićem, Club Mate sa ukusom nara, izazvalo euforiju i nedovoljno iskanalisanu logoreju. Donekle sam naišao na zid. Možda je to bio uticaj Nemačke, a možda je stvarno bio takav - egocentričan. Šta god da sam rekao, lako je prelazio preko i nastavljao svoju priču. Možda sa mnom i treba tako. Nakon rastanka sam se osećao zadovoljno i vrednije, jer sam ostao nedorečen. Nije mi dozvolio da se skroz ogolim. Od trenutka kada sam ga čekao pa dok se nismo rastali, a prošlo je skoro pet sati, više puta mi je kroz glavu prošla misao – Život je lep. Nisam siguran u pravi razlog tog zaključka, ali sve više sam se bližio nekakvom otkrivanju smisla.
U bezbednom i poznatom podzemlju od kog treperi površina, u vagon je ušla Romkinja tinejdžerka i na srpskom izgovorila Zorice koliko je sati? Pošto je Zorica nije konstatovala, zbunila se kada je odgovor na srpskom jeziku stigao od mene. Kasnije me je pitala odakle sam i zbunjeno se sklonila nastavivši, za javni prostor neprimerene, prepirke sa svojim saputnicima. Pitao sam se šta li ona radi u Berlinu? Pretpostavio sam da prodaje kebabe, dok je Beograđanin tipovao da je floor menadžer. Šta god da je istina, ako se tu integriše, dobije državljanstvo i izmiruje sve građanske obaveze, kada jednog dana bude matora i bespomoćna, otvoriće se nova radna mesta. Troje negovatelja će biti angažovani po osam sati oko nje. Možda baš neko iz Srbije bude učio jezik, kako bi došao u Nemačku da radi, a neko će mu doći u posetu i posle će o tome napisati priču.
Prve večeri, preko puta druga i mene, u metrou su sedeli momak i devojka. On je bio tipične nemačke fizionomije, sa malo dužom smeđom kosom, pirsingom, urbanim imidžom, blago rošav i sa belim i potpunim osmehom, a ona je bila tamne puti, neskladne građe i sa problematičnim osmehom. Oboje su bili alternativni i apa drapa odeveni, s tim što je on delovao prirodno i sa stilom, dok je iz nje izbijalo nešto drugačije, što je odavalo da se i dalje asimiluje. Njene noge su se udobno smestile kod njega u krilu i on je mazio, nazdravljali su pivom i izgledali su srećno zajedno, iako nisu lep par. Nešto kasnije obratili su nam se na nemačkom sa pitanjem koji jezik govorimo. Ispostavilo se da je ona Bugarka i da joj je jezik bio poznat. On je znao i engleski, ali ona ne. Njih dvoje, baš takvi: naizgled neskladni a srećni – za mene su bili Berlin. Po takvim situacijama i ljudima sam ga zapamtio od prošle godine.
Vezivanje
Veži me lapo, povez preko očiju... Sajsi MC
Kada sam prošle godine, u centru Berlina, zatekao ograde, mašine i bušotine, bio sam siguran da će se za godinu dana radovi završiti i da će mi ove godine biti mnogo lepši. Međutim, grad se i dalje rekonstruiše. Takvi prizori su za mene postali pravilo. I to me užasno nervira. Toliko me prate, u koji god deo sveta da odem, da sam počeo da verujem da to i nije do grada, već da je odraz moje karme. Uvek kada se izmestim, ispred mene se otelotvori opomena da je neophodno da započnem ličnu rekonstrukciju i da odlaganje i postupanje po istom obrascu iznova, neće ništa rešiti. Aludirajući na nedostatke i pogrešne mehanizme, Berlin prlja moju percepciju njegove prijateljske i rasterećujuće atmosfere. Pokazuje i drugo lice. Prošle godine sam ga doživeo pre svega kao dobroćudnog i tolerantnog, a ove sam uvideo da nije baš toliko bezazlen. Poseduje uzvišenu strogoću koju ne nameće, već je ispoljava kroz znakove pored puta.
Tokom osam dana boravka, video sam samo jednu osobu u poslovnom odelu. Čovek je ušao u S ban, kratko se vozio i izašao. Nestao je iz okruženja istetoviranih ljudi u običnoj garderobi, sa kučićima i biciklima. Ja, u svojoj majici bez rukava, papučama, rancem i neobrijan, ipak nisam bio crna ovca među njima. Berlin je retko mesto gde ne osećam tu etiketu. U Berlinu je manje sramota biti ja. Slike grada mi nisu trn u oku, ali na apstraktnom nivou se provuče po koji osećaj nelagode kroz pokazatelje da sam se negde „zaglavio“ i tako možda razočarao sebe. I kada bih hteo da budem kao čika koji je skromno prodefilovao kroz vagon u cipelama i sa akt tašnom, ne bih to mogao ostvariti, jer u mom ormaru nema ni sakoa, a kamoli ostalih detalja koji upotpunjuju mozaik zvani business dress code. Nemoguće me je opljačkati ili mi nešto oteti. Bezbedan sam, ali i zarobljen. Berlin me je podsetio da se zapitam da li je to moja misija na pragu tridesetog rođendana.
Poljak nosi naočare. Završio je sociologiju, masterirao istoriju umetnosti i u Berlinu se zaposlio kao prevodilac. Grad ga nije mnogo promenio. Zadržao je svoj retro imidž i šmek smernosti. Nema nijednu tetovažu, nosi jednobojnu garderobu i voli da fotografiše starim fotoaparatom. Slike izrađuje u obližnjoj radnji, gde sreće neke od najpoznatijih berlinskih fotografa. Skroman je, pa je stidljivo izjavio da se zbog toga ponekad oseća kao da je jedan od njih. On je kao lik iz filma. I stan mu je takav – umetnički, filmski ... haotičan i prepun stvari, knjiga i biljaka. Ništa nije pedantno poslagano, a sve je čisto. Odraz kvaliteta, kreativnosti i odsustva snobizma. Mesto koje uliva poverenje.
Na zidu je stajao poster koji mi je, nakon samo jednog letimičnog pogleda, preokupirao pažnju. O čemu god da smo pričali, misli su mi delom bile usmerene na lik žene azijskog porekla koja leži na podu. Izrazom lica emituje turobnost. Desilo joj se nešto zbog čega za nju ništa više nema smisla. Neće ustajati i neće se boriti. Došao je kraj. Utisku sam se otrgao kada je Poljak rekao da mu je omiljeni film Stid. Time je bacio senku na nesrećnu Azijatkinju sa postera. Zašto baš taj film, koji me proganja od kada sam ga pogledao? Spominjao sam ga i kada sam pisao o prolećnoj depresiji u Parizu. Pitao sam ga zašto neko sa tako lakom i pozitivnom energijom kao što je on, voli pesimističnu priču o autodestrukciji, ličnoj i porodičnoj patologiji? Zato što se, rekao je, u njemu pronašao. I ne misli za sebe da je pozitivna niti jednostavna osoba. Po njemu, čaša je uvek polu prazna i još kao mali bio je sklon razmišljanjima na razne teme i analizi, zbog čega je često bio tužan. Mislio sam da sam ja bio jedino tužno dete na ovom svetu. Srušio je moje naivno, ali neobično čvrsto uverenje.
A slika na zidu? To je delo njegovog omiljenog fotografa, Japanca poznatog po fotografisanju vezanih žena. Često je bio kritikovan i etiketiran kao kontroverzan i sadistički nastrojen, jer je žene koje je fotografisao degradirao i izlagao torturi, vezujući ih lancima i konopcima. Prikazivao ih je obešene i razapete, potpuno nage. A onda je, u jednom intervjuu, objasnio da žrtve nisu njegovi modeli, već on. Nikada ga niko fizički nije vezivao, ali bio je vezan za svoju ženu koja se razbolela i umrla. Od tada slika samo vezivanje.
Nakon nekoliko sati sna, budim se baš kao na filmu. Naglo sam se trgnuo i uspravio leđa. Imao sam košmar. Sanjao sam da sam gurnut sa litice, na čijem dnu se nalazi vrela i usijana ploča. Prozor bez zavesa, zatrpan knjigama, otkrivao je ranu zoru. Prvi put u životu stavio sam povez preko očiju, u nameri da ubijem dolazeću svetlost, i pokušam da nastavim sa snom. Isti nije usledio. Razbio se na delove, toliko međusobno udaljene jedan od drugog, da je bilo nemoguće da se u dogledno vreme ujedine i uspavaju me. Setio sam se Tel Aviva, i on je san koji ne mogu da pojmim. Nastavio sam udobno da ležim i gledam u mrak, gde su mi se razvijale slike nastale ove godine u Berlinu. Reprodukujem ih, oživljavam, povezujem i stvaram uspomenu. Dosadašnji život zatrpan mi je samo sećanjima. Nemam skoro ništa što bih mogao da držim u rukama. Dlanovima se držim za ramena i osećam hrapavost od krasti nastalih tokom pada sa bicikla. Vezujem se za trenutak.
U ranu zoru vozim bicikl poslednji put ove godine u Berlinu. Ljudi pored mene, na biciklističkoj stazi, mahom su išli na posao, a ja ću, čim vratim bajs, polako ka aerodromu. Posmatrao sam oko sebe i tražio kadar koji bih mogao da uslikam, kao uspomenu na jedan od možda poslednjih trenutaka bega. To je to – uveče ću biti u Beogradu. Ne pronalazim pravi kadar. Berlin je isuviše fizički običan, a i moja vizuelno estetska inteligencija je isuviše niska da bi se takva ambicija ostvarila. Vraćam telefon u džep i vraćam se imaginaciji, ovog puta otvorenih očiju i poštujući suvozače i saobraćajna pravila. Da sam fotograf, a da mi je Berlin model, vezao bih ga lancima i uslikao bih sebe s leđa kako posmatram njegove simbole. Ne bih koristio filtere i haš tagove, niti brojao lajkove. Napravio bih poster malih dimenzija i poklonio ga nekome čiji ću gost biti na sledećem putovanju. Možda bi nekada neko tu sliku primetio i prokomentarisao. Bio bi to njen jedini odjek i život.
Posvećeno Vladi, Jakovu i Radeku.
Od istog autora:
PISMO IZ TORINA - Panorama misterije
JERUSALIM - Priča za pamćenje
ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete
BERLIN - Prostorna refleksija ega
PARIZ - Prolećna depresija
UKRAJINA - Početak kraja truckanja
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE