Tweet
... mislim da je ovaj putopis već dovoljno protkan melodramatičnim i tragičnim tonovima sudbine. Završiću ga dosledno iskrenim redovima, koji će možda zvučati setno ... pa mi je važno da naglasim da je i ta seta za mene bila nedvosmisleno obogaćujuća.

Autor: Aleksa Jovanović

Dok ponosno vozim bicikl po trotoaru svakog kutka bicycle friendly Berlina, pitam se zašto većina biciklista isti vozi po ulici rizikujući život. Sredinom tmurnog, a suvog (idealnog!) dana, elitistički jugozapadni Berlin gubi svoju prestižnu notu i boje mu se smiruju, uklapajući ga u gradski prosek koji ne dozvoljava materijalnu dominaciju i estetsko izdvajanje. Između trotoara i zidova niskih zgrada pružaju se bašte neupadljivog cveća ujednačenih nijansi. Pravo na drečave boje u Berlinu, imaju samo grafiti. Najviše sam se obradovao pred zgradom čiju je fasadu pojeo osušeni bršljan i time kao da ju je začarao i postavio ispred mene da se uvek, gde god da odem, setim Lunda u Južnoj Švedskoj. Tada je prasnuo moj prvi fleš u očima i izdvojio se kao parametar vrednosti putovanja. Kada nema fleš(ev)a u očima, nema ni putopisa.

Pred kraj putovanja, vozeći se kroz paralelne ulice Steglitz distrikta, po vetru pred kojim je svako drvo ostajalo nepokolebljivo statično, dok se samo lišće klatilo praveći zvuk jeseni u sred leta, shvatio sam da je Berlin prevazišao trenutak ushićenja koji svest beleži i arhivira u datoteku fleševa. Biće da je kokoška starija od jajeta i da je Berlin fleš u pokretu koji ne prestaje. Pomalo zatečen, sebi sam priznao da sam, od kada sam sletao na aerodrom, čini mi se, smiren. Nema onih trzavica koje me priključuju na struju i blagim šokovima teraju da se maltretiram u pohodu na nova prostranstva i nikada ne budem zadovoljan veličinom teritorije koju sam upoznao, kao ni sadržinom dana. Navikao sam da mi uvek nešto fali, čak i kada sam srećan i kada se lepo provodim. Navikao sam da mi nikada nije dosta. U Berlinu se sve odvijalo stihijski. Spontano sam upoznavao grad i ljude i spontano se provodio. Nema sumnje da sam spontano i propustio toliko toga da vidim, ali svest o nedostatku neviđenog nije mi se vratila kao bumerang i uzrokovala nezadovoljstvo. Naprotiv, uvek me je pratio osećaj da sam u pravo vreme na pravom mestu i da mi dani ne mogu biti ispunjeniji niti bolji. Moram još nešto da priznam - posebno mi se dopao osećaj samodopadanja.

Dopadalo mi se kako stojim u podzemnom metrou i čitam Hoseinija, dok se na ekranu smanjuje broj minuta do stizanja U bana. Dopao mi se moj odraz u prozoru banova, dok sedim pored Afroamerikanaca, Azijata i ćelave devojke čija se koža ne vidi od tetovaža, a nos i usne od pirsinga. Dopadalo mi se kako tokom kratke kiše parkiram bicikl ispred nastrešnice najbližeg lokala i čekajući da pljusak prođe, spokojno gledam ispred sebe, udišući svežinu letnjeg vazduha. Dopadalo mi se da stojim na sredini parkova, okrećem se oko sebe i posmatram raznolikost mase kojoj nikada ne bih našao zajedničko obeležje u smislu rase, nacije, životnog stila i bilo kakvog statusa, a opet bi ih povezivala reč rasterećenost. Dopadalo mi se što čim bih uhvatio WiFi, telefon bi se usijao od novih poruka iz raznih izvora. Dopadalo mi se što sam i dalje grad konzumirao samostalno, a nisam bio sam i nisam se osećao usamljeno.

Ono što mi se nije dopalo, jeste činjenica da je dreka policajca na ulici zapravo bila upućena meni. Šta je sada? Nisam li savršeno ispravan u svojoj čednoj vožnji trotoarom? Zaustavljam se i skeptično gledam ka buckastom licu u uniformi kako mi prilazi i govori U Nemačkoj je zabranjeno voziti bicikl trotoarom. Trotoar je pešačka zona rezervisana isključivo za pešake. Bicikl se vozi ulicama zajedno sa svim ostalim transportnim sredstvima. Aha, znači ipak svi ostali koji tako postupaju nisu ludi. Jako fini i profesionalan čikica. Podigao je ton samo da bih čuo kako me doziva, a čim je progovorio obratio se učtivo, sa pogledom poput deda mraza iz reklame za Coca-Colu. Često pomislim kako sva ta sreća i lepe okolnosti na putu nisu zapravo realne. Čak i kada osvestim da jesu realne, nešto mi govori da su uvertira u tragediju koja će uspostaviti ekvilibrijum i po ko zna koji put mi dokazati šta život zapravo jeste. Ali to se ipak nije dogodilo. Niti sam platio kaznu, niti bio izložen verbalnoj torturi... ali to ne mora ništa da znači i ne zavaravam se previše. Život je preda mnom i nastaviće se i nakon Berlina.

Iznad nadvožnjaka koji preseca S ban tačku i nadovezuje se na ulicu u kojoj sam izbegao tragediju, pruža se romboid glomaznih dimenzija i nejasne mi svrhe. Gledam ka njemu srećan što sam naučio lekciju o pravilu saobraćaja koje sada važi i za mene. Bez ikakve želje da se penjem ka romboidu i raskrinkam ga, ostavljam ga u velu intrige i nastavljam pohod ka ušuškanijim krajolicima zapada.

Krojzberg je sam po sebi fascinacija i njegova lica, imidž i atmosferu treba doživeti, a ne opisivati. Prepuštam to talentovanijima od mene. Ja ću samo izdvojiti jedan park u koji sam ušao, nakon što sam iz istočnog dela prešao preko East side gallery mosta i prošao kroz nekoliko kaldrma na samom početku Krojzberga. Park se zove Gorlitzer, a ja bih dodao sufiks geto. Bolje i adekvatnije mi zvuči Gorlitzer geto park, zbog prave slika američkog geta iz filmova sa crncima koji diluju drogu, ali ovaj put sudarene sa germanskim nasleđem. Ziftosani Afroamerikanci međusobno komuniciraju pogledima, a ako ih slučajno pogledate, odmah se obraćaju sa Hej bro i šalju gestikulacijom signal otvorenosti za saradnju ... pretpostavljam u smeru prodaje droge. Bukvalno svaka klupica i staza vrve od njih koji se domunđavaju, sviraju, pevuše ili samo stoje razgolićeni u drečavim majicama, gegaju se i klate rukama.

A onda dalje u parku, pojavljuje se ogromna zelena uvala gde su domoroci polegali kao na plaži, što ambijentu daje bezbedniji šmek. Čuje se muzika, oseća miris nemačkih kobasica sa roštilja, prolaze porodični ljudi sa dečicom ... Sve se tu sudarilo i odjeknulo autentičnom slikom Berlina u koju nisam mogao da se, ne bih da zvučim patetično ali, ne zaljubim. Ušavši u taj park kao da sam ušao u drugi svet u okviru sveta koji mi se već dopada toliko da se sa njim osećam povezano kroz prostornu simbiozu. Posle melodrama, parodija, crtanih filmova, blokbastera i bajki, zapao sam i u video igricu gde sam tražio pravi put i izbegavao poglede, kalkulišući da mi radoznalost ne dođe glave. Prvi nivo uspešno sam prešao, došavši do drvenog zdanja išaranog grafitima. Taj kafić-restoran, Izgledao je kao vikendica nastanjena hipicima. Berlin je grad koji ne prestaje da izvlači kečeve iz rukava! Kada budem živeo u Berlinu, taj park će biti moje mesto. Tu ću se i ja jednog dana sunčati i čitati knjige, a kada neko dođe da me poseti, tu ću ga prvo dovesti.

Berlin mi je ostvario još jednu želju. Poštedeo me je groteskne pojave gerijatrije u hostelu i dodelio prvilegovanu ulogu najstarije osobe u okruženju. Kako volim te sobe, dnevne boravke i recepcije gde se uvek dopingujem i odmorim. U sobi se preko dana samo smenjuju naraštaji mlađanih Holanđanki, a uveče melanholični Meksikanac sedi na kocki u sredini našeg, u indijskom stilu dekorisanog, prostora i izveštava me o dogodovštinama sa puta oko sveta na koji je krenuo. Slušam ga dok minuti izmiču i sama soba tone u sumrak. Suočavam se sa saznanjem da ne izmiču samo minuti, već i moji dani u Berlinu i da je kraj putovanja na vidiku.

U Berlinu živi Beograđanin koga nikada nisam upoznao lično, ali nas je identičan muzički ukus spojio na društvenim mrežama. Nakon višegodišnjih prepiski i razmene linkova i mišljenja, srećemo se na kišnom Alexanderplatzu i započinjemo dijalog koji je trajao do ranih jutarnjih časova. Uspevam da apstrahujem umor i grlo koje počinje da se buni i podseća ko sam i kakav sam. Odlučio sam da će Berlin ostati savršen i sa neidentifikovanom smetnjom u levoj polovini grla. Kiša sipi, a upaljena svetla Fridrihštrasea i Alexanderplatza, navode me da se identifikujem sa bilo kojim identitetom korisnika grada. Mogao bih da budem i prestupnik i marginalac i hipster i vagabundo, nijedna stigma mi ne bi smetala, samo da sam tu sa takvim stanjem uma. Slušam priče o preživljavanju u Berlinu, neverovatne priče o snazi volje, kompromisima, hrabrosti i istrajnosti, žrtvovanju udobnosti, principa i kockanja sa dostojanstvom zarad novog početka. A shvatio sam da se novi početak ipak dogodi. Da li se ikada desilo da iskreno i uporno zalaganje nije rezultiralo nagradom? Jeste! Čim nikada nisam studirao u Litvaniji, niti preleteo svet bliskoistočnim avio kompanijama, niti sam položio vožnju, niti je kosa prestala da mi opada ... ali mislim da je ovaj putopis već dovoljno protkan melodramatičnim i tragičnim tonovima sudbine. Završiću ga dosledno iskrenim redovima, koji će možda zvučati setno ... pa mi je važno da naglasim da je i ta seta za mene bila nedvosmisleno obogaćujuća.

Tanjir ispred mene u korejskom restoranu, krio je čudesna svojstva koja su mi otvorila disajne puteve, vraćajući mi snagu. Berlin, kiša i korejski restoran petkom uveče, nije li život savršen! Naredna noć bila je vedra, sveža, savršena i moja poslednja. Promašio sam ulicu u pohodu na vraćenje bicikla u dvorište zgrade gde je sve počelo pre osam dana, pa se vožnja odužila i sudarila me sa novim prizorima noći. Berlin noću, Berlin danju, Berlin po kiši, suncu, na istoku, na zapadu, u tranzitu, Berlin! I dalje nema gužve, svetla su upaljena, grad je živ, ali ne iscrpljuje niti preusmerava pažnju na više strana. Smiren je i prijateljski nastojen prema meni. Ulaz u zgradu broj 47 osećao sam svojim, isto kao i ulaz zgrade na Novom Beogradu gde živim. Prolazim kroz hodnik do dvorišta i zaustavljam se ispod prozora kroz koji sam tokom prvog dana putovanja posmatrao čopor bicikli i kućice obrasle zelenilom, koje su sada stajale ispred mene. Sledećeg jutra sleteo sam u Budimpeštu, a narednog izašao iz voza kod buvljaka na Novom Beogradu. Nekoliko sati kasnije, pojavio sam se u kancelariji, a po povratku u stan spavao do narednog jutra i tako u krug. U pauzama bih samo gledao slike i prisećao se. Sanjao sam Berlin i noću i danju. Nikako da se probudim.

Ovu priču posvećujem svim svojim neostvarenim željama, koje su me iz potrebe da izbrišem prva dva slova prideva koji ih određuje, između ostalog i dovele do Berlina.

Ostale delove putopisa BERLIN-Prostorna refleksija ega možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde


***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.

Tweet
Komentari

VESTI