Autor: Marina Radovanović
FOTO: Ozon
O životu velikih i važnih obično se mnogo i zna. No, nije na odmet podsetiti se svih njihovim zasluga i dobrih dela, koja bi svima nama morala da budu vodilja na putu ka vlastitim snovima, idealima i pravdi koju svi želimo i iščekujemo. Naše heroje na taj način branimo od zaborava, što oni svakako i zaslužuju!
U gradu Rasu, davne 1174. godine, rođen je Rastko Nemanjić- princ, monah, iguman, književnik, prosvetitelj, mirotvorac. Njegov otac, osnivač uspešne srpske srednjovekovne dinastije, veliki župan Stefan Nemanja, imao je nameru da presto ostavi Rastku. Tada, kao i sada, mnogi bi na njegovom mestu oberučke prihvatili vlast, ali, Rastko je sebe video u nekom drugom okruženju, među drugim ljudima, sa drugim navikama i načinom života. Video je sebe kao prosvetitelja, borca za svoju veru, za pravoslavlje, a time i borca za očuvanje nacionalnog duha i negovanje pravih vrednosti. Odbivši presto, otišao je na Svetu Goru, zamonašio se i dobio ime Sava. Na Atosu niču tada srpski manastiri, među kojima je najpoznatiji Hilandar, koji su podigli zajedno Stefan Nemanja i Sveti Sava. Potom se odlučio na još jedan hrabar potez, odlazak u Nikeju, s ciljem da od vaseljenskog patrijarha izbori autokefalnost srpske crkve. U tome je i uspeo. Postao je prvi srpski arhiepiskop, i umnogome doprineo ugledu naše zemlje. U međuvremenu, izmirio je zavađenu braću, Vukana i Stefana, nad moštima Stefana Nemanje. Tokom svog monaškog života ostavio je brojna književna dela, među kojima je najpoznatije ,,Žitije Svetog Simeona“. Treba spomenuti i ,,Nomokanon“ – obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa. U povratku sa jednog hodočašća, Sava umire u tadašnjoj bugarskoj prestonici, Velikom Trnovu, 1236. godine.
Na Vračaru, mestu za koje se veruje da su tu spaljene njegove mošti, podignut je velelepni Hram Svetog Save, kako bi uspomena na njega živela. Uspomena, sećanje, molitva, svetosavlje, održavali su naš narod onda kada je bilo najteže.
Pre tačno sto godina, naše ognjište i narod našli su se u najtežim mukama, nestvarnim, neprevaziđenim po svojim posledicama. Bilo je to vreme Prvog svetskog rata, vreme pohlepe, bespotrebne borbe velikih sila za kolonijalnu vlast, vreme preteško za čitavo čovečanstvo, a za nas, Srbe, posebno.
Najpre pobede na Ceru i Kolubari, koje su podigle ponos i samopouzdanje našoj vojsci, a uterale strah u kosti neprijatelju; potom mnogo teže godine, godine pustoši, razaranja, gladi, tifusa, umiranja, desetkovanja našeg stanovništva. Ali, uprkos svim nedaćama, naš duh bio je ono o čemu su mnogi govorili u neverici, a čime se mi danas ponosimo: preduzimljivost i lukavost naših pukovnika, nadljudska odlučnost i prkos prilikom povlačenja kroz Albaniju, odlučujuća uloga Srbije tokom proboja Solunskog fronta, neverovatno herojstvo. Dovoljno govori izjava nemačkog cara Vilhelma: ,, Šezdeset dve hiljade Srba je odlučilo ishod rata! Sramota!“ . On sigurno nije znao za onaj naš inat po kome smo tako dobro poznati. Krajnji ishod rata jeste bila pobeda Srbije, po značaju ogromna, ali ipak - Pirova. Gubitaka je bilo previše – ljudskih žrtava na hiljade i hiljade, bolesnih, ranjenih, uništenih isto toliko, udovica i siročadi na pretek.
Pobeda je bila željena i potpuna, ali je žrtva položena na njen oltar bila prevelika da bi dozvolila eksploziju sreće i radosti. Ni platna nije bilo dovoljno da bi se na svakoj kući iz koje je neko poginuo ili bio ubijen mogao istaći crni barjak, po prastarom običaju, reči su koje najbolje oslikavaju stanje Srbije nakon ovog surovog rata.
Istorija postoji da bi nas učila, ali i da bi nas upozoravala, takođe. A naši preci su ti koji nas obavezuju na bespoštednu borbu za naš narod, koja, želeli mi to ili ne, i dalje traje; zatim, na poštovanje i čast; na dela kojima ćemo doprineti i sebi i našoj braći u nevolji; na jedinstvo, slogu i uzajamno poverenje koje će nas odvesti ka cilju; da ne dozvolimo da se večito pokoravamo volji tuđina, koji će nas uvek smatrati krivim; da ne dozvolimo da nas gaze, jer to nismo zaslužili; da ne dozvolimo da naša deca beže iz ove zemlje kojoj toliko dugujemo...
Godine prolaze, vremena se menjaju, ljudi su drugačiji, navike lošije, ali osnova ostaje ista. Da bismo promenili svet, najpre moramo da promenimo sebe, jer: ,,Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti, i ne bi bili dužni da to i budemo“.
Našim herojima večna slava, a Svetom Savi veliko hvala na ogromnom doprinosu našem narodu. Svojim delom nas je zadužio, pokazao put vere , put dobra, kome teži svako od nas. Baš zato njegov dan svake godine proslavljamo. Tim činom slavimo i NjEGA, njegovu ljudskost, ali i Svetost, koja će kroz naše sećanje zauvek živeti.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
