Jedna sam od mnogih koja je završila fakultet u roku sa prilično lepim ocenama i od tada bezuspešno tražim posao na sve strane. Radila sam sve i svašta uglavnom neprijavljeno, kako mi to već kažemo, dok sam redovno prijavljena na Nacionalnoj službi za zapošljavanje koju svi popularno zovemo starinskim nazivom Biro rada, i koju ću u daljem tekstu tako i zvati.
Uspela sam da nađem nekoliko poslova koje radim preko interneta za strana tržišta, a u međuvremenu svakodnevno konkurišem na oglase za posao i konstantno tražim posao. Iako mi zvanično stoji da sam nezaposlena, moji dani prolaze prilično zaposleno. Radim preko interneta, gde se pauze za kafu, vc itd ne računaju u plaćeno radno vreme, imam ćerkicu od dve godine i muža tako da svakodnevno obavljam sve kućne poslove, pored toga imam još dva, tri hobija, i naravno pored svega toga aktivno tražim posao, svaki dan tražim oglase i konkurišem na njih... Nikada nisam ni očekivala od Biroa da mi nađe posao, čak me ni na jedan od kurseva na koje sam se prijavila nisu pozvali. Znam da moram tamo da budem prijavljena, i da se svaka tri meseca redovno javljam i to je to.
I tako sam se ja kao svaki štreber redovno javljala, dok jednog dana zbog gomile obaveza i jurnjave za poslovima u kojoj mi oni ni u kom slučaju ne pomažu, nisam zaboravila da se javim. Naravno da pametan piše a budala pamti, i ja sam uvek na telefonu memorisala podsetnik kada treba da se javim našem dragom Birou, ali ovaj put sam i to zaboravila da uradim.
U razgovoru sa drugaricom koja je upravo dilomirala i kojoj sam pokušavala da malo pojasnim ulogu Biroa u traženju posla i zapošljavanju, čisto da ne bi imala neka preterana očekivanja, počinje da mi se javlja da ja skoro nisam bila na istom. Pronalazim knjižicu i imam šta da vidim, zakasnila sam, skoro dva meseca!!! S obzirom da je to bilo veče, odlazim odmah sledeće jutro na Biro, mada već pretpostavljam šta će da me čeka.
Posle čekanja u redu od oko pola sata, pozdravljam zaposlenog i govorim istinu, da sam zaboravila da se javim. On mi sve sa smeškom govori da sada ne mogu ni da se prijavim i da imam sada zabranu 6 meseci, na knjižici mi je napisao datum do kojeg ne smem da se pojavim na Birou i to je to. Inače sve vreme je izgledao kao da je jedva čekao da nekom da zabranu. Zašto je tako izgledao, ne znam. Ostajem relativno zapanjena i ne mogu da verujem. Da stvar bude još gora u tom periodu trebao je da krene i novi krug programa Prve šanse, za koji sam se nadala, da ću sama naravno naći poslodavca, i da ću bar preko te Prve šanse konačno naći posao u struci, ali, sada, više ni to nije bilo moguće.
Nisam htela da se raspravljam, s obzirom da je još mnogo ljudi čekalo, mada mi je kasnije bilo malo žao što nisam. Pa kada već nisam usmeno rekla tada, evo reću ću sada pismeno. Nije mi jasno čemu zabrana od 6 meseci? Da li je to kao neka vrsta kazne za to što sam svim silama pokušavala da nađem posao, i što radim gomilu drugih poslova da ne bih sedela kući nezaposlena i čekala Godoa ondsno Biro da mi nešto javi. Da li mi je to kazna zato što sam zbog gomile obaveza i aktivnosti zaboravila da odem na Biro i da se javim i kažem: "Zdravo, živa sam, i dalje tražim posao i ne očekujem ništa od vas." Da li to znači da su im vredniji oni koji ništa ne rade, redovno se javljaju na Biro i čekaju da im posao padne sa neba? I naravno da sam zaboravila da se javim, kada mi to javljanje ne igra nikakvu ulogu u pronalaženju posla.
Ali dobro, jedina pozitivna stvar u svemu tome je što sam zakasnila oko dva meseca pa mi je bilo ostalo još četiri meseca zabrane. Taman da prođe Prva šansa....
Prošla je i ta zabrana i sada sam opet prijavljena i redovno se javljam da ne bih opet dobila packu, izvinite kaznu odnosno zabranu.
S obzirom da nekog dostojnog posla sa redovnom prijavom i platom nema ni u najavi, i dalje radim preko interneta, a u međuvremenu planiram da pokrenem sopstveni biznis, tako da će moji hobiji i interesovanja konačno dobiti i neki konkretniji smisao. I da ne bude da samo kritikujemo Biro, ima tu i pozitivnih stvari. Ako sami sebe zaposlite dobijate nepovratnu novčanu subvenciju, koja će Vam naravno pomoći da pokrenete svoj biznis. Takođe dobijate i besplatnu obuku za preduzetnike, pomoć za pravljenje biznis plana i mentore na raspolaganju od godinu dana od pokretanja biznisa. Sve iskrene pohvale za to, samo treba pomoći i onima koji ne planiraju da budu preduzetnici, treba ih podstaći, a ne kažnjavati.
Ja ću sama sebe da zaposlim, samo se nadam da papirologija i procedure za to neće biti previše komplikovane. Kako će sve da ispadne, videćemo...
Javiću vam doživljaje...
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
