Усмереност и посвећеност да се етномузика промовише, пласира, популаризује, да јој се да шанса и прилика да заинтерсује, заведе, уђе под кожу и ухо свима или само одабранима, је циљ коме стреми наша овонедељна саговорница. Безрезервно даје све од себе да у томе успе – музичко образовање, педагошки таленат, предузетнички дух и храбар карактер. Залаже се и верује да наша традиционална музика вреди, па зато истражује и трага за најстаријим и најскривенијим тактовима и нотама наших предака, а све у циљу очувања традиције и кутурног идентитета Србије. Њено име је Бојана Николић. Завршила је мастер студије Катедре за етномузикологију на Факултету музичке уметности у Београду. Дипломирала је на одсеку за српско традиционално певање и свирање у С.М.Ш. “Мокрањац“ у Београду. Учествовала је на преко двестапедесет концерата у земљи и иностранству (Америка, Канада, Мексико, Луксембург, Белгија, Холандија, Француска, Кина, Индија, Италија, итд.) и сарађивала са многим еминентним музичарима и групама које се баве музиком Балкана. Ту није крај. Ту је почетак њених ангажовања, идеја и размишљања која су подједнако раскошна као њен глас. Њу треба чути...како пева и шта прича.
Каже се да музика не познаје границе, али шта је највећа "граница" и "препрека" да етномузика у Србији буде више заступљена, промовисана и "конзумирана"?
Нажалост, код нас влада системско незнање о вредности и богатству сопствене традиционалне музике и културе. Томе доприноси њена лоша заступљеност у медијима и образовном систему. Не постоји јасан државни план о очувању сопственог културног наслеђа и његовом пласирању у земљи и иностранству. Песме нашег народа могле би да заузму подједнако важно место на мапи музике Света, попут песама из Португалије, Аргентине, Кубе или других земаља чија је традиционална музика широм планете позната.
Да ли мешање етно музичких мотива са другим жанровима (попут попа, рока или фолка) тумачиш као израз креативности или нарушавања аутентичности етно музике?
Модернизацијом начина живота традиционална музика мења свој аутентични облик и смисао. Сеоске певачке групе, песме углавном изводе на саборима, на бини, испред микрофона, рефлектора... Самим тим, нарушен је некадашњи контекст извођења песама које су раније имале много дубљи смисао у животима људи. Данас је песма првенствено забава. Међужанровска прожимања су најфреквентнији начин стварања музике XXИ века, у тај миље свакако спада и традиционална музика. Да ли ће степен обраде традиционалне песме или коришћење њеног фрагмента у новој композицији бити добар или лош зависи од умећа ствараоца или аранжера. Ја сам активна у оба правца - у очувању што аутентичнијих вокалних облика, без обрада и инструменталне пратње; али такође наступам и са својом групом, коју чини 12 музичара, са којима традиционалне песме изводим у модерним аранжманима. Традиционална музика је вековима инспирисала композиторе, ако је искоришћена на прави начин и носи уметничку вредност ја у томе не видим ништа лоше.
Пројектом "Балцан Цултуре Херитаге" покушаваш да очуваш али и промовишеш културно наслеђе Србије али и других држава на Балкану. Која активност се показала као најделотворнија у остваривању тих циљева?
"Балцан Цултуре Херитаге" је назив Агенције за музичку делатност, едукацију и издаваштво коју сам покренула и регистровала 2010. године. Кроз то сам правно објединила делатности којима се бавим и сама себе запослила. У оквиру Агенције организујем своје концерте, водим Школу српског и балканског традиционалног певања и објављујем ЦД-ове традиционалне музике. Свака од тих активности доприноси очувању културног наслеђа наше земље и других народа Балкана. Мислим да је најважнија моја едукативна активност у раду са полазницима Школе традиционалног певања. Ту директно на њих преносим своје знање које ће они даље ширити и преносити на неке млађе нараштаје. Без преношења традиционалне вокалне праксе и културе на младе нема активног и живог очувања баштине.
Иако је музика твоја неминовност, да би иста та музика доспела до младих људи, било је неминовно да уђеш и у предузетничке воде. Шта је било најтеже у савладавању предузетничких активности?
Завршавати етномузикологију у нашој земљи није ни мало перспективно. Као већина студената и ја сам се питала шта ћу да радим кад завршим факултет и где ћу се запослити. Пошто сам се изучавањем вокалних облика и стилова певања бавила интензивно од средње школе, желела сам да то знање преносим на млађе, једноставно да радим посао за који сам се школовала, који волим и најбоље знам да радим. У Београду постоји само једна музичка школа у којој постоји одсек за традиционално певање. Пошто су сви професори млади радно место чекала бих наредних 20 година. Увидевши све то, решила сам да не чекам толико већ да будем храбра и сама покренем прву приватну школу традиционалног певања. Отишла сам у АПР, распитала се шта ми је све потребно од документације, одабрала делатност, добила решење, узела печат, ишла до банке отворила рачун, потом добила решење из пореске управе, нашла простор у ком ће ми бити канцеларија, направила лого, меморандум, фактуру; остварила договор са медијским кућама за подршку, урадила плакате, флајере,... и априла 2011. године Школа је са радом почела! Кад се све овако набраја делује као неки страшан посао али је мени то све причињавало задовољство јер сам се борила за своју идеју и визију. Иако сам се сусрела са облашћу, папирологијом, законима и бројним документима који су нама уметницима потпуно страни, када човек нешто жарко жели онда није тешко да многе нове ствари научи и у пракси примени.
Које су предности а које мане посла у којем си "сам свој шеф"?
Предност је што сама одређујем своје радно време, немам шефа да ми наређује него сама распоређујем своје обавезе. Са друге стране, за мене не постоји моменат ''искључивања'' од посла у 17х када се већини радно време заврши. Много пута ми се десило да викендом морам нешто да завршим. Где год да сам ''посао'' ме прати, да ли кроз размишљање шта би требало урадити, осмишљавање пројеката, програма или конкретног рада. Мана је свакако што не могу да рачунам на сигурну месечну плату, без обзира на радни учинак, као што је случај у државним предузећима. Предност је што лимит у заради не постоји, као што је случај када радите за неког другог. Мана је што сам још увек једина запослена и све радим сама, те сам и директор, и рачуновођа, ПР, менаџер, професор, организатор, набављач, достављач и кафе куварица, а успем да будем понекад и певач, што бих једино и волела да радим. Како су још Латини рекли - кроз трње, до звезда! Моје предузеће је мало али перспективно и пуно љубави, ја то тако волим да гледам. У мом предузећу регистратори су жуте и розе боје са лептирима, вилама и шљокицама, чисто да тај озбиљан папиролошки посао не би изгледао толико страшно.
С обзиром да си у сталном контакту са врло младим људима који су заинтересовани за музику, који је пут стицања славе и успеха за њих најпривлачнији а који је пут који им ти предлажеш и за који се залажеш?
Првенствено их учим да буду добри, поштени и искрени људи у животу, и према себи и према другима. Било коју област да одаберу, ако желе у њој да буду успешни, потребно је да се томе истрајно, темељно и дуго година посвећују. Тада ће успех сигурно доћи, који ће трајати много дуже него да засијају преко ноћи и још брже се угасе. Што се тиче наше естраде, реално им представим да то није баш тако ''ружичасто'' као што изгледа. Ја сам ту да их усмеравам и указујем на праве животне вредности али не желим да им сечем крила. Само они имају право да мењају своје снове, ја им снове не рушим, јер и сама живим сопствени.
Како мотивишеш себе и своје ученике у погледу континуираног образовања? Којим реченицама, пословицама и мудрим мислима подстичеш себе али и њих?
Не постоји граница у образовању и раду на себи. Толико је различитих стилова певања, толико је различитих техника певања, толико је различитих песама, крајева, области, жанрова, земаља, традиција… И да човек цео живот да пева, остало би толико тога што није стигао да савлада. Када моје девојчице помисле да су много важне, да су све научиле и све могу да отпевају, ја се само насмешим и пустим им неку нову песму, где им јасно буде колико још имају да уче и раде на себи.
Део твог посла су стална путовања и сарадња са музичарима широм света. У којој мери културне разлике могу бити препрека, а у којој плодоноснан извор креирања аутентичних мелодија?
Године 2012. била сам позвана на ЕуроМед фестивал, који је окупљао 45 музичара из 12 различитих земаља. Са мном у групи били су распоређени: Туур Фрлоризоон (хармоника, Белгија), Михалy Гyоргy (гитара, Мађарска), Богусз Векка (удараљке, Пољска) и Мохаммед Антар (неј, Египат). Први пут смо се срели и имали смо 5 дана да осмислимо програм од сат времена. Када се читав фестивал завршио продукцијска кућа Цремм Продуцтион и издавачка кућа Нарратор Рецордс из Мађарске позвали су нас да наставимо заједничку сарадњу. Придружен нам је Ориол Гонзалес (контрабас, Шпанија) и групи смо дали назив ТАРАМ. Прошле године објављен је ЦД у Мађарској под називом Салад (салата). То је за мене предивно, врло инспиративно и креативно искуство. Свако од нас дао је допринос у стварању нумера. Музика коју изводимо је спој свих нас помало, замешатељство различитих стилова, жанрова, ритмова, текстова, језика (певала сам на српском, египатском и ромском) и култура. Тим ЦД-ом сам баш поносна.
Још једно мени изузетно драго искуство је сарадња са једном од најпознатијих мађарских етно певачица - Палиа Беа-ом. Неколико пута сам већ гостовала на њеним солистичким концертима. То је спој две девојке које се баве истом облашћу, са истом страшћу, свака у својој земљи. То искрено препознавање је за мене нешто чаробно, та љубав и предаја на сцени, то не може да се опише; као да смо сестре, такав је наш заједнички осећај. Пуно је заиста дивних успомена.
Која песма би била симбол српског културног наслеђа, по твом избору?
Ух! Нећу одабрати једну песму, одабраћу најстарије српске вокалне облике - песме ''на глас'', ''у глас'', ''ганге'', песме ''из вика'', песме ''у двоје'', ''ојкаче'', ''потресалице'', ''розгалице'', ''грокталице'', ''канталице'', ''романијске''... То су једне од најстаријих вокалних облика очуваних у читавом свету. То би требао да буде један од нашин најважнијих националних симбола, јер смо по томе јединствени.
Савет младима за крај...
Учите и радите на себи, будите храбри и борите се за област коју волите. Ако не можете да нађете себи посао, ви покрените свој! За то је потребна жеља, храброст, спремност да радите и врло мало пара (регистрација у АПР-у је свега 1000,оо дин. + печат 2000,00 дин и већ сте ''свој газда'', правно лице и директор - мало ли је за 3000,оо дин!). Ако сте вредни и истрајни, ако посао радите са љубављу, страшћу и радошћу, коју год област и делатност да одаберете - успећете!
