Usmerenost i posvećenost da se etnomuzika promoviše, plasira, popularizuje, da joj se da šansa i prilika da zaintersuje, zavede, uđe pod kožu i uho svima ili samo odabranima, je cilj kome stremi naša ovonedeljna sagovornica. Bezrezervno daje sve od sebe da u tome uspe – muzičko obrazovanje, pedagoški talenat, preduzetnički duh i hrabar karakter. Zalaže se i veruje da naša tradicionalna muzika vredi, pa zato istražuje i traga za najstarijim i najskrivenijim taktovima i notama naših predaka, a sve u cilju očuvanja tradicije i kuturnog identiteta Srbije. Njeno ime je Bojana Nikolić. Završila je master studije Katedre za etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Diplomirala je na odseku za srpsko tradicionalno pevanje i sviranje u S.M.Š. “Mokranjac“ u Beogradu. Učestvovala je na preko dvestapedeset koncerata u zemlji i inostranstvu (Amerika, Kanada, Meksiko, Luksemburg, Belgija, Holandija, Francuska, Kina, Indija, Italija, itd.) i sarađivala sa mnogim eminentnim muzičarima i grupama koje se bave muzikom Balkana. Tu nije kraj. Tu je početak njenih angažovanja, ideja i razmišljanja koja su podjednako raskošna kao njen glas. Nju treba čuti...kako peva i šta priča.
Kaže se da muzika ne poznaje granice, ali šta je najveća "granica" i "prepreka" da etnomuzika u Srbiji bude više zastupljena, promovisana i "konzumirana"?
Nažalost, kod nas vlada sistemsko neznanje o vrednosti i bogatstvu sopstvene tradicionalne muzike i kulture. Tome doprinosi njena loša zastupljenost u medijima i obrazovnom sistemu. Ne postoji jasan državni plan o očuvanju sopstvenog kulturnog nasleđa i njegovom plasiranju u zemlji i inostranstvu. Pesme našeg naroda mogle bi da zauzmu podjednako važno mesto na mapi muzike Sveta, poput pesama iz Portugalije, Argentine, Kube ili drugih zemalja čija je tradicionalna muzika širom planete poznata.
Da li mešanje etno muzičkih motiva sa drugim žanrovima (poput popa, roka ili folka) tumačiš kao izraz kreativnosti ili narušavanja autentičnosti etno muzike?
Modernizacijom načina života tradicionalna muzika menja svoj autentični oblik i smisao. Seoske pevačke grupe, pesme uglavnom izvode na saborima, na bini, ispred mikrofona, reflektora... Samim tim, narušen je nekadašnji kontekst izvođenja pesama koje su ranije imale mnogo dublji smisao u životima ljudi. Danas je pesma prvenstveno zabava. Međužanrovska prožimanja su najfrekventniji način stvaranja muzike XXI veka, u taj milje svakako spada i tradicionalna muzika. Da li će stepen obrade tradicionalne pesme ili korišćenje njenog fragmenta u novoj kompoziciji biti dobar ili loš zavisi od umeća stvaraoca ili aranžera. Ja sam aktivna u oba pravca - u očuvanju što autentičnijih vokalnih oblika, bez obrada i instrumentalne pratnje; ali takođe nastupam i sa svojom grupom, koju čini 12 muzičara, sa kojima tradicionalne pesme izvodim u modernim aranžmanima. Tradicionalna muzika je vekovima inspirisala kompozitore, ako je iskorišćena na pravi način i nosi umetničku vrednost ja u tome ne vidim ništa loše.
Projektom "Balcan Culture Heritage" pokušavaš da očuvaš ali i promovišeš kulturno nasleđe Srbije ali i drugih država na Balkanu. Koja aktivnost se pokazala kao najdelotvornija u ostvarivanju tih ciljeva?
"Balcan Culture Heritage" je naziv Agencije za muzičku delatnost, edukaciju i izdavaštvo koju sam pokrenula i registrovala 2010. godine. Kroz to sam pravno objedinila delatnosti kojima se bavim i sama sebe zaposlila. U okviru Agencije organizujem svoje koncerte, vodim Školu srpskog i balkanskog tradicionalnog pevanja i objavljujem CD-ove tradicionalne muzike. Svaka od tih aktivnosti doprinosi očuvanju kulturnog nasleđa naše zemlje i drugih naroda Balkana. Mislim da je najvažnija moja edukativna aktivnost u radu sa polaznicima Škole tradicionalnog pevanja. Tu direktno na njih prenosim svoje znanje koje će oni dalje širiti i prenositi na neke mlađe naraštaje. Bez prenošenja tradicionalne vokalne prakse i kulture na mlade nema aktivnog i živog očuvanja baštine.
Iako je muzika tvoja neminovnost, da bi ista ta muzika dospela do mladih ljudi, bilo je neminovno da uđeš i u preduzetničke vode. Šta je bilo najteže u savladavanju preduzetničkih aktivnosti?
Završavati etnomuzikologiju u našoj zemlji nije ni malo perspektivno. Kao većina studenata i ja sam se pitala šta ću da radim kad završim fakultet i gde ću se zaposliti. Pošto sam se izučavanjem vokalnih oblika i stilova pevanja bavila intenzivno od srednje škole, želela sam da to znanje prenosim na mlađe, jednostavno da radim posao za koji sam se školovala, koji volim i najbolje znam da radim. U Beogradu postoji samo jedna muzička škola u kojoj postoji odsek za tradicionalno pevanje. Pošto su svi profesori mladi radno mesto čekala bih narednih 20 godina. Uvidevši sve to, rešila sam da ne čekam toliko već da budem hrabra i sama pokrenem prvu privatnu školu tradicionalnog pevanja. Otišla sam u APR, raspitala se šta mi je sve potrebno od dokumentacije, odabrala delatnost, dobila rešenje, uzela pečat, išla do banke otvorila račun, potom dobila rešenje iz poreske uprave, našla prostor u kom će mi biti kancelarija, napravila logo, memorandum, fakturu; ostvarila dogovor sa medijskim kućama za podršku, uradila plakate, flajere,... i aprila 2011. godine Škola je sa radom počela! Kad se sve ovako nabraja deluje kao neki strašan posao ali je meni to sve pričinjavalo zadovoljstvo jer sam se borila za svoju ideju i viziju. Iako sam se susrela sa oblašću, papirologijom, zakonima i brojnim dokumentima koji su nama umetnicima potpuno strani, kada čovek nešto žarko želi onda nije teško da mnoge nove stvari nauči i u praksi primeni.
Koje su prednosti a koje mane posla u kojem si "sam svoj šef"?
Prednost je što sama određujem svoje radno vreme, nemam šefa da mi naređuje nego sama raspoređujem svoje obaveze. Sa druge strane, za mene ne postoji momenat ''isključivanja'' od posla u 17h kada se većini radno vreme završi. Mnogo puta mi se desilo da vikendom moram nešto da završim. Gde god da sam ''posao'' me prati, da li kroz razmišljanje šta bi trebalo uraditi, osmišljavanje projekata, programa ili konkretnog rada. Mana je svakako što ne mogu da računam na sigurnu mesečnu platu, bez obzira na radni učinak, kao što je slučaj u državnim preduzećima. Prednost je što limit u zaradi ne postoji, kao što je slučaj kada radite za nekog drugog. Mana je što sam još uvek jedina zaposlena i sve radim sama, te sam i direktor, i računovođa, PR, menadžer, profesor, organizator, nabavljač, dostavljač i kafe kuvarica, a uspem da budem ponekad i pevač, što bih jedino i volela da radim. Kako su još Latini rekli - kroz trnje, do zvezda! Moje preduzeće je malo ali perspektivno i puno ljubavi, ja to tako volim da gledam. U mom preduzeću registratori su žute i roze boje sa leptirima, vilama i šljokicama, čisto da taj ozbiljan papirološki posao ne bi izgledao toliko strašno.
S obzirom da si u stalnom kontaktu sa vrlo mladim ljudima koji su zainteresovani za muziku, koji je put sticanja slave i uspeha za njih najprivlačniji a koji je put koji im ti predlažeš i za koji se zalažeš?
Prvenstveno ih učim da budu dobri, pošteni i iskreni ljudi u životu, i prema sebi i prema drugima. Bilo koju oblast da odaberu, ako žele u njoj da budu uspešni, potrebno je da se tome istrajno, temeljno i dugo godina posvećuju. Tada će uspeh sigurno doći, koji će trajati mnogo duže nego da zasijaju preko noći i još brže se ugase. Što se tiče naše estrade, realno im predstavim da to nije baš tako ''ružičasto'' kao što izgleda. Ja sam tu da ih usmeravam i ukazujem na prave životne vrednosti ali ne želim da im sečem krila. Samo oni imaju pravo da menjaju svoje snove, ja im snove ne rušim, jer i sama živim sopstveni.
Kako motivišeš sebe i svoje učenike u pogledu kontinuiranog obrazovanja? Kojim rečenicama, poslovicama i mudrim mislima podstičeš sebe ali i njih?
Ne postoji granica u obrazovanju i radu na sebi. Toliko je različitih stilova pevanja, toliko je različitih tehnika pevanja, toliko je različitih pesama, krajeva, oblasti, žanrova, zemalja, tradicija… I da čovek ceo život da peva, ostalo bi toliko toga što nije stigao da savlada. Kada moje devojčice pomisle da su mnogo važne, da su sve naučile i sve mogu da otpevaju, ja se samo nasmešim i pustim im neku novu pesmu, gde im jasno bude koliko još imaju da uče i rade na sebi.
Deo tvog posla su stalna putovanja i saradnja sa muzičarima širom sveta. U kojoj meri kulturne razlike mogu biti prepreka, a u kojoj plodonosnan izvor kreiranja autentičnih melodija?
Godine 2012. bila sam pozvana na EuroMed festival, koji je okupljao 45 muzičara iz 12 različitih zemalja. Sa mnom u grupi bili su raspoređeni: Tuur Frlorizoon (harmonika, Belgija), Mihaly Gyorgy (gitara, Mađarska), Bogusz Wekka (udaraljke, Poljska) i Mohammed Antar (nej, Egipat). Prvi put smo se sreli i imali smo 5 dana da osmislimo program od sat vremena. Kada se čitav festival završio produkcijska kuća Cremm Production i izdavačka kuća Narrator Records iz Mađarske pozvali su nas da nastavimo zajedničku saradnju. Pridružen nam je Oriol Gonzales (kontrabas, Španija) i grupi smo dali naziv TARAM. Prošle godine objavljen je CD u Mađarskoj pod nazivom Salad (salata). To je za mene predivno, vrlo inspirativno i kreativno iskustvo. Svako od nas dao je doprinos u stvaranju numera. Muzika koju izvodimo je spoj svih nas pomalo, zamešateljstvo različitih stilova, žanrova, ritmova, tekstova, jezika (pevala sam na srpskom, egipatskom i romskom) i kultura. Tim CD-om sam baš ponosna.
Još jedno meni izuzetno drago iskustvo je saradnja sa jednom od najpoznatijih mađarskih etno pevačica - Palia Bea-om. Nekoliko puta sam već gostovala na njenim solističkim koncertima. To je spoj dve devojke koje se bave istom oblašću, sa istom strašću, svaka u svojoj zemlji. To iskreno prepoznavanje je za mene nešto čarobno, ta ljubav i predaja na sceni, to ne može da se opiše; kao da smo sestre, takav je naš zajednički osećaj. Puno je zaista divnih uspomena.
Koja pesma bi bila simbol srpskog kulturnog nasleđa, po tvom izboru?
Uh! Neću odabrati jednu pesmu, odabraću najstarije srpske vokalne oblike - pesme ''na glas'', ''u glas'', ''gange'', pesme ''iz vika'', pesme ''u dvoje'', ''ojkače'', ''potresalice'', ''rozgalice'', ''groktalice'', ''kantalice'', ''romanijske''... To su jedne od najstarijih vokalnih oblika očuvanih u čitavom svetu. To bi trebao da bude jedan od našin najvažnijih nacionalnih simbola, jer smo po tome jedinstveni.
Savet mladima za kraj...
Učite i radite na sebi, budite hrabri i borite se za oblast koju volite. Ako ne možete da nađete sebi posao, vi pokrenite svoj! Za to je potrebna želja, hrabrost, spremnost da radite i vrlo malo para (registracija u APR-u je svega 1000,oo din. + pečat 2000,00 din i već ste ''svoj gazda'', pravno lice i direktor - malo li je za 3000,oo din!). Ako ste vredni i istrajni, ako posao radite sa ljubavlju, strašću i radošću, koju god oblast i delatnost da odaberete - uspećete!
