Убеђена сам да свет може преко ноћи да се промени само када се навек споје две потпуно супротне природе или када се догоди непрегледна катастрофа. Не знам како би то изгледало са државом. По први пут од када пишем, догађа ми се да не препознам тако лако причу о коју бих се могла очешати, па замолити читаоце да уместо свега осталог запамте само њу. Схватам како су током оне исте ноћи све приче наједном потонуле.
Autor: Ivana Peško
Првог дана, након проклетих поплава, седела сам за фејсбуком, немајући беле везе где да се упутим, коме да се обратим и како да помогнем. Ка Шапцу нисам смела да крећем, знајући у старту да ја тамо немам шта да тражим без пристојних чизама, довољно памети у глави и снаге у рукама. Наредног дана са пријатељима одлазим у Црвени крст, где нас постављају да евидентирамо податке евакуисаних лица. Имена је превише, па се осећам као онај Мојин јунак што лекторише пописе пострадалих Индијанаца у геноциду. Уносим у ‘систем’ спашеног старца рођеног деветнаесте године, па гомилу беба из тринаесте и четрнаесте. Многа имена не успевамо да рашчитамо са спискова. Трпим кривицу због оних који свој посао нису најбоље урадили пре нас, урлајући на све стране да се опомену људи са ФМП–а на рукописе и подсете на постојање штампаних слова, смислених са дебелим разлогом. Забринути константно зову, ми скоро ни за кога немамо пуну информацију, саветујћи да се јаве касније, када се база буде проширила, док истовремено примећујемо да су иста лица у систему заведена и по три или више пута и да се пристигли спискови исправно не класификују. У ситне сате, почињемо да се радујемо као деца када налетимо на име Đура. Не ваља ништа радити преко својих могућности. Поготово, волонтирати.
Наредног дана, стижемо на Сајам, приметивши гунгулу код Базара. Повећа група народа, скоро па човечанство, стојала је у тору окружена гвозденим оградама и чекала да купи покисле патике. У суседној хали били су смештени становници исте државе који су остали без своје обуће. Онда кућа. Онда породица.
Као приличне ентузијасте, лепо се сложимо са осталим волонтерима. У магацину, свега. Поред свега и ципела на штиклу, па чоколадних шљива и слично. Понекад улећу падобранци, те се и овде свашта дало сакрити под јакну.
Током недеље упознајем многе, најдуже се задржавши код Милана Костића, сакупљача старог гвожђа из Обреновца, који ме упорно тера да покушам некако да му средим контејнер са пет звездица, јер се њему остаје у Београду. Неће стан, неће монтажну кућу, само тај контејнер са пет звездица. Објашњавам му – откуд мени, човече, контејнер, а он одвраћа да знам ја, да ћу наћи и да морам да нађем, опомињући ме како нема два метра без геометра, ма шта год то тада значило . За суседним столом до нас, пар Рома сриче Библију. Сабеседник Милана Костића и мене, одаје како га нервирају Цигани и како ми нисмо смели да дозволимо да их сместе све заједно. Буне се ‘нормални’људи, мајке се плаше вашки и жутице, каже. Срећем и бабу Косару, препричава ми да има десет унука и једног дебелог. Од свега јој недостаје да се окупа, пошто: да извине овај момак, ја волим да се оперем три пута дневно и кирију сам плаћала да могу свој стид да оперем, а овде немам да се купам и то . Па танку мараму да ми дотуриш, не свиђају ми се ове. Иначе мирно, има храна, има лепа реч, деца нам све дали.
Кроз масу, између душека, пробија се збуњени лик, на све стране тихо просипа немачке гласове, али му не умемо одговорити. Опет, прилазим наредном кругу, где се истакао безуби Милета што обећава да ће он да запали овај народ, кад већ нико други неће. Питам га ја, шта му је крив народ. Милета бесно наставља да је за све крива прошла влада, да њега нико не би спасао да се нису појавили руски чамци. Пита ме је л истина да је Вучић ведрији и буни се што им не донесу телевизор. Каже, опет, не пада њему на памет да облачи туђу гардеробу. Милета, једино на волонтере не да и каже ми да све у тексту опљујем, али да напишем како су волонтери срце Србије.
По дворишту гомила веселе деце, кловнови, забављачке дружине. Сетим се, колико смо се ми ономад у њиховим годинама, када је било бомбардовање, несвесно играли. Са њима су целог дана васпитачице, педијатри, гостују глумци, па разни други жонглери.
На терену где сам ја радила, волонтери су били прилично организовани. Веома се истакла момчадија са ДИФ–а. Они ми обећавају да неће одустати, ма шта год се догодило наредних дана. Не интересују их испитни рокови, неиспаваност и истичу да умора нема. Неће отићи!
Када угледате да је преко ноћи неко изгубио парницу са смислом, преостаје вам да, на таласу изнад удављене приче, свима који су поражени, макар на тренутке, осмислите барем утеху. Она се не да препричати. А ови млади хероји, мени су били најбољи показатељ да се Србија још увек није предала. Или што ми Милан Костић, сакуплљач старих шпорета, јуродиво закључи: ма ће буде болес’, ал има ови млади да нас испелцују и да после свега и куге будемо боља држава. Ил то, ил да помремо сад сви.
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE