Autor: Ivana Peško
Prvog dana, nakon prokletih poplava, sedela sam za fejsbukom, nemajući bele veze gde da se uputim, kome da se obratim i kako da pomognem. Ka Šapcu nisam smela da krećem, znajući u startu da ja tamo nemam šta da tražim bez pristojnih čizama, dovoljno pameti u glavi i snage u rukama. Narednog dana sa prijateljima odlazim u Crveni krst, gde nas postavljaju da evidentiramo podatke evakuisanih lica. Imena je previše, pa se osećam kao onaj Mojin junak što lektoriše popise postradalih Indijanaca u genocidu. Unosim u ‘sistem’ spašenog starca rođenog devetnaeste godine, pa gomilu beba iz trinaeste i četrnaeste. Mnoga imena ne uspevamo da raščitamo sa spiskova. Trpim krivicu zbog onih koji svoj posao nisu najbolje uradili pre nas, urlajući na sve strane da se opomenu ljudi sa FMP–a na rukopise i podsete na postojanje štampanih slova, smislenih sa debelim razlogom. Zabrinuti konstantno zovu, mi skoro ni za koga nemamo punu informaciju, savetujći da se jave kasnije, kada se baza bude proširila, dok istovremeno primećujemo da su ista lica u sistemu zavedena i po tri ili više puta i da se pristigli spiskovi ispravno ne klasifikuju. U sitne sate, počinjemo da se radujemo kao deca kada naletimo na ime Đura. Ne valja ništa raditi preko svojih mogućnosti. Pogotovo, volontirati.
Narednog dana, stižemo na Sajam, primetivši gungulu kod Bazara. Poveća grupa naroda, skoro pa čovečanstvo, stojala je u toru okružena gvozdenim ogradama i čekala da kupi pokisle patike. U susednoj hali bili su smešteni stanovnici iste države koji su ostali bez svoje obuće. Onda kuća. Onda porodica.
Kao prilične entuzijaste, lepo se složimo sa ostalim volonterima. U magacinu, svega. Pored svega i cipela na štiklu, pa čokoladnih šljiva i slično. Ponekad uleću padobranci, te se i ovde svašta dalo sakriti pod jaknu.
Tokom nedelje upoznajem mnoge, najduže se zadržavši kod Milana Kostića, sakupljača starog gvožđa iz Obrenovca, koji me uporno tera da pokušam nekako da mu sredim kontejner sa pet zvezdica, jer se njemu ostaje u Beogradu. Neće stan, neće montažnu kuću, samo taj kontejner sa pet zvezdica. Objašnjavam mu – otkud meni, čoveče, kontejner, a on odvraća da znam ja, da ću naći i da moram da nađem, opominjući me kako nema dva metra bez geometra, ma šta god to tada značilo . Za susednim stolom do nas, par Roma sriče Bibliju. Sabesednik Milana Kostića i mene, odaje kako ga nerviraju Cigani i kako mi nismo smeli da dozvolimo da ih smeste sve zajedno. Bune se ‘normalni’ljudi, majke se plaše vaški i žutice, kaže. Srećem i babu Kosaru, prepričava mi da ima deset unuka i jednog debelog. Od svega joj nedostaje da se okupa, pošto: da izvine ovaj momak, ja volim da se operem tri puta dnevno i kiriju sam plaćala da mogu svoj stid da operem, a ovde nemam da se kupam i to . Pa tanku maramu da mi doturiš, ne sviđaju mi se ove. Inače mirno, ima hrana, ima lepa reč, deca nam sve dali.
Kroz masu, između dušeka, probija se zbunjeni lik, na sve strane tiho prosipa nemačke glasove, ali mu ne umemo odgovoriti. Opet, prilazim narednom krugu, gde se istakao bezubi Mileta što obećava da će on da zapali ovaj narod, kad već niko drugi neće. Pitam ga ja, šta mu je kriv narod. Mileta besno nastavlja da je za sve kriva prošla vlada, da njega niko ne bi spasao da se nisu pojavili ruski čamci. Pita me je l istina da je Vučić vedriji i buni se što im ne donesu televizor. Kaže, opet, ne pada njemu na pamet da oblači tuđu garderobu. Mileta, jedino na volontere ne da i kaže mi da sve u tekstu opljujem, ali da napišem kako su volonteri srce Srbije.
Po dvorištu gomila vesele dece, klovnovi, zabavljačke družine. Setim se, koliko smo se mi onomad u njihovim godinama, kada je bilo bombardovanje, nesvesno igrali. Sa njima su celog dana vaspitačice, pedijatri, gostuju glumci, pa razni drugi žongleri.
Na terenu gde sam ja radila, volonteri su bili prilično organizovani. Veoma se istakla momčadija sa DIF–a. Oni mi obećavaju da neće odustati, ma šta god se dogodilo narednih dana. Ne interesuju ih ispitni rokovi, neispavanost i ističu da umora nema. Neće otići!
Kada ugledate da je preko noći neko izgubio parnicu sa smislom, preostaje vam da, na talasu iznad udavljene priče, svima koji su poraženi, makar na trenutke, osmislite barem utehu. Ona se ne da prepričati. A ovi mladi heroji, meni su bili najbolji pokazatelj da se Srbija još uvek nije predala. Ili što mi Milan Kostić, sakuplljač starih šporeta, jurodivo zaključi: ma će bude boles’, al ima ovi mladi da nas ispelcuju i da posle svega i kuge budemo bolja država. Il to, il da pomremo sad svi.
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE