Tweet
Mnogi od nas čekaju svojih pet minuta, očekujući nešto divovske veličine. Svaki dan odlazimo na posao, uklapamo se u rutinu, monotoniju života, jurimo novac želeći da rešimo finansijske probleme. Da li takav posao nužno podseća na robiju? Kada nas neko upita čime se bavimo, ukoliko odgovor ne izgovaramo sa osmehom da li znači da nemamo izbora i da smo primorani da biramo između posla koji volimo i novca?

Autor: Snežana Ivaneža

FOTO: Iz privatne arhive B. Mavrenović

Branka Mavrenović (26) je dokaz da izbor postoji. Od kada je čula za Teatar „Levo” ni osmočasovno radno vreme, ni bolest, ni umor, baš ništa je neće sprečiti da ode u pozorište. Naporan dan na poslu za nju nije izgovor da se ne posveti onome što voli i što je čini srećnijom. Živi za trenutak kada pozornica postaje njena jedina realnost.

„Da mogu da živim od glume, bavila bih se isključivo tim pozivom. Oduvek sam maštala o pozornici. Žao mi je što nikada nisam studirala glumu. Bilo je drugačije vreme, možda je i porodica ta koja mi nije pružila dovoljno podrške. Čini mi se najviše zbog straha. Kružile su priče da sve ide preko veze i da ne mogu da postanem deo tog sveta. Nije tajna da se u Srbiji ne radi dovoljno na kulturi. Čovek će pre izabrati da ode u bioskop da gleda film, dok mu se stolica trese, nego da posmatra žive emocije na pozornici. Primorana sam da radim posao koji mi se ne dopada, da bih preživela, ali zapravo živim dok glumim", objašnjava Branka za iSerbia .

FOTO: Iz privatne arhive B. Mavrenović

Branka je po zvanju master ekonomistkinja i trenutno radi u firmi gde je zadužena za praćenje pošiljaka. Kaže da su na poslu u kancelariji olakšavajuće okolnosti to što može sama da organizuje radni prostor i tako smanji monotoniju. Za Teatar „Levo” je čula od prijatelja i jednog septembarskog dana skupila hrabrost i rešila da zakorači na pozornicu.

„I sada se naježim kada se setim. Mislim da taj osećaj najbolje shvataju vernici - kao da sam kročila na neko sveto mesto. Godinama sam razmišljala o tome da se priključim nekom amaterskom pozorištu, a sada sam zvanično član ansambla i to je za mene velika čast. Od oktobra kreće pozorišna komedija u kojoj glumim i biće na repertoaru. Za sve su najviše zaslužni režiser Darko Purić i umetnički direktor Anika Lehki. S njima sam ostvarila divnu saradnju", tvrdi Branka.

Pored toga što radi dva posla, ona pohađa časove gitare i piše pesme. Dobitnica je nagrade za pesmu „Ikona”.

„Ponekad pišem noću ili čak u autobusu da bih postigla sve. Oduvek sam radila na tome da budem samostalna. U životu sam se najviše oslanjala na oca, od koga sam nasledila dar za pisanje, ali njega nažalost više nema", priča Branka i dodaje da često ustaje u četiri ujutro kako bi sve postigla.

„Kada se radi neka predstava onda sam svakog dana u teatru, skoro do ponoći. Inače u proseku odlazim tri puta nedeljno. Jednom sam se toliko razbolela toliko da sam izgubila glas, a predstava je bila takva da sam morala da pevam. Ipak, pošto funkcionišemo kao porodica, uspeli smo da izguramo bez falševa. Dobar smo tim, kolege shvataju da sam zaposlena, pa usklađujemo vreme. Kod nas svako ima pravo na svoje mišljenje, nezavisno od pola".

Kaže da joj je najveća želja da na različite načine održi period koji je postojao pre društvenih mreža.

FOTO: Iz privatne arhive B. Mavrenović

„Još uvek učim da sviram gitaru, ali se trudim da naučim što više pesama. Moje društvo voli zvuk gitare, pa jedva čekam da ih okupim da čuju šta sam naučila. Tako održavamo period kada za druženje i dobru zabavu nisu bile potrebne društvene mreže. Dešava mi se da pored toliko obaveza stignem nespremna na čas gitare, ali moj profesor ima razumevanja za mene. Najveći cilj mi je da širim pozitivnu energiju", kroz smeh objašnjava Branka.

Ova uspešna mlada žena tvrdi da je u životu najbitnije da imate osobu koja vas potpuno razume.

„Dečko mi pruža ogromnu podršku i razume sve moje ljubavi, zato i postižem sve. Ne odustajem nikad od svojih snova.


Snežana voli hrabre ljude. Piše u znak protesta protiv svakog nečovečnog ponašanja.

Pročitajte i:

Kako zvuči harmonika u ženskim rukama?
Ana Radoičić: Aplauz nema cenu!
Ivana Jandrić: Najvažnije je ne odustati!


***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o svim onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst sa validnog mejla pošaljite na [email protected] CC [email protected], sa naznakom "Prijava / o ženama". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Komentari

VESTI