Autor: Dragana
Foto: pixabay
Sve te stvari izazivaju traume, otvaraju rane (ne samo fizičke). I zabole i bole. Sve te stvari su iznimno teške za podneti ih. I preživeti ih.
Ono što je ipak teže od navedenog zla je – upravljati posledicama tog zla.
Sva ta zla mogu da nas samelju, unište, ubiju. I doslovno. I u prenesenom značenju.
Ako nas ne ubije, pa ipak ostanemo tu i mrdamo, onda je na nama da se naučimo nositi s tim posledicama i da iz svega toga, koliko god to bilo teško i zvučalo nemoguće, izvučeno najbolje za sebe.
Kako izvući najbolje za sebe i u čemu leži prednost preživljenog rata i/ili sličnog zla u odnosu na lagodan život u kojem imaš sve i ništa ti ne fali?
Možda ovo ‘prednost’ i nije najsretnija i prava reč, ali kad se već desilo, onda treba znati kako to okrenuti sebi u korist.
Ipak imam pravo da verujem da neka sranja treba da se dožive i prežive, da se osete na sopstvenoj koži i da se onda život nastavi. Jer onda nema straha od ‘nema’, nema straha od menjanja adresa, selidbi. Nema straha od promena.
Preživela sam rat. Preživela sam izbeglištvo. Preživela i selidbe. Preživela sam i smrt osobe koja me rodila. Onako, baš preživela – u mom prisustvu je otišla.
Ne, ne kukam. I nisam nikad. Možda i bi’, kad bi’ znala da imam neku korist od toga. Al’, jebiga, nemam.
Foto: pixabay
Preživljeno izbeglištvo me naučilo šta znači reč ‘nema’. Nisam bila svesna prednosti naučenog, sve dok nisam upoznala ljude mojih godina koji nisu imali nikakav kontakt sa ratom i izbeglištvom. Oni ne znaju za ‘nema’ i misle da stvari s neba padaju i to direktno pred njih. Samo se stvore tu. I nema propitivanja odakle, kako, zašto. I ako ih ne dobiju, nastane haos.
Preživljeni rat me naučio da nestanak struje i vode i nije neka velika drama. Nedavno čitam o nestanku struje u Njujorku, opsadno stanje nastalo. I mislim – šta je tim ljudima? Pa mi smo imali restrikcije struje i vode godinama, pa evo me – tu sam, živa, zdrava, poštujem vodu i struju koju sad imam. Zavrćem vodu kad se sapunjam i perem zube, bojler uključujem samo noću, veš perem samo noću.
Preživi se sve, pa i kupanje vodom ugrijanom u veš mašini, jer se nema bojler.
Preživi se, jer se sadi bašta između zgrada, iza zgrada, na komadu zemlje sadiš za sebe krompir. Pa onda u baštu napišeš da je minirano, da sačuvaš to što imaš, jer se krao i krompir, a nemaš gde kupiti. Ni za šta.
Život nastavi da teče i nakon što godinama ne kupiš ništa od garderobe, jer nemaš gde. A ni za šta.
Živa si i nakon što iz ruševina pokupiš escajg i tanjire. Tuđe. Da imaš iz čega jesti to za šta se kasnije snađeš.
Živiš i nakon što sa 10 godina naučiš da čistiš oružje.
Foto: pixabay
U trgovini gledam bacanje deteta po podu, jer mama ne želi da mu kupi čokoladu. Eeee, moj mali, pa mogla sam da se bacam do preksutra po raznim podovima, ali čokoladu ne bi’ dobila. Ne zato što je mama bila zla i nije htela da mi je kupi, nego zato što nije imala love za tu neku čokoladu, a ja sam to znala, pa mi se nije isplatilo da se bacakam okolo. Nisam se bacala. Nisam se valjala. Nisam urlala. Jer nam je mama pravila čokoladu od nekog bljutavog kakaa, u tepsiji, sa mlekom u prahu i uljem iz limenke iz humanitarne pomoći. Radovali smo se k'o mala deca. Jer i jesmo bili mala deca. A imali smo i pekmez od ukradenih šljiva, komšija krao sa drveta na prvoj liniji, pa nam donosio. I to što je bio kiseo pekmez, jer nije bilo šećera, nama nije značilo da je kiseo, nego nam je bio najslađi mogući. Jer drugi nemaš. Jer i da postoji neki drugi, nemaš love za taj drugi.
Učila sam u vreći za spavanje. Jer je u stanu bilo hladno, zgrada neobnovljena, na prozorima najlon. I deke. Imali grijalicu sa ona dva grijača. Zapravo, imala je tri grijača, ali mama uvela limitator, pa kad uključiš sva tri, on iskoči i ugasi sve u stanu. Morala je to da uvede, jer je znala da nema od čega da plati račun koji stigne. I tako sam ja učila sedeći i ležeći u toj vreći. I prolazila s 5.
Odnos prema novcu je nešto što sam naučila upravo u ranom detinjstvu. Novac služi da se troši, ali pametno. Odmereno. Ne kupuju se gluposti. Pre nego kupim nešto, i dandanas, pomislim ‘treba li mi to?’ i tek onda kupim ili ne kupim. Nekad to jeste opterećujuće, priznajem, ali kad vidim da ljudi oko mene kupuju potpuno nepotrebne stvari i zatrpavaju si životni prostor, a novčanik sve lakši i lakši, vidim da pametno postupam.
Posleratno stanje me naučilo da se ne bojim mraka. Još kao mala, onoliko mala da sama mogu ići u grad, hodala sam gradom po mraku. I nisam se bojala, iako su svuda oko mene bile ruševine.
Zlo me ojačalo. Ratno zlo. Toliko me ojačalo da, recimo, pri nekom životnom problemu kad nastupi – prvo pomislim ‘šta je ovo u odnosu na rat?!’ i bude mi lakše. Nije da mi reši problem, ali mi pomogne da ga umanjim, jer veličinu nekom problemu dajemo mi. On sam po sebi nije ni lak ni težak. Mi ga bojamo teškim bojama. Ili ga obojamo prozračnim, svetlijim tonovima. Od nas zavisi koje ćemo boje pomešati. Od nas i našeg iskustva.
Preživljeni rat i izbeglištvo su me naučili da se ne bojim menjanja poslova.
Ono što ja znam, a moja prijateljica iz Španije ne zna je kako je to hodati po travnatoj površini i istovremeno biti napeta. A napeta sam, jer mi je travnata površina asocijacija na minirano područje. Čak i kada je ta trava nemačka trava, ja se uznemirim. Ali nadođem.
Foto: pixabay
Najlakše je kuknjavu neku razbaciti i u nju verovati i ubeđivati se da je to jedini put. Slobodno birajte da kukate, ja neću. Ja biram da ne kukam. Znam da mogu to da izaberem. I znam da samo od mene zavisi kako ću se postaviti u odnosu na preživljena sranja. Jer to jesu sranja, ne mogu se lagati da nisu. Ali tu sam da si objasnim sve to i iz svega izvučem nešto dobro za sebe, iskoristim to na najbolji mogući način i, na kraju, to pretvorim u svoju prednost. I ne samo to, nego time pokazujem (prvenstveno sebi) da još uvek imam moć da iz lošeg izvučem dobro. Za sebe.
I tome me je rat naučio – da iz svakog sledećeg zla, a ima ih, jer život je takav, izvučem nešto dobro. I sve dokle god budem znala i umela izvlačiti dobro iz lošeg, znaću da sam živa. I da me ima i da sam tu.
Nikad nisam razmišljala i zamišljala kako bi bilo da nije bilo rata u mom životu, kako bi se to odrazilo na mene, na moj život, na moje izbore. Jer mišljenja sam da sve što se dešava, dešava se s nekim razlogom i da bismo nešto naučile, a na nama je i od nas zavisi hoćemo li, kada i kako savladati gradivo pred nas bačeno. I, ne, ne znam ko je taj ko pred nas baca to gradivo.
Uvek mislim da su mi sva ta iskustva dragocena. I ubedila sam se da sam u prednosti u odnosu na one kojima je sve išlo glatko, koji su sve u životu imali (dobili?).
Izvor: Lola Magazin
***
Pročitajte i:
Tiha patnja: Kad reči zabole
8. mart: Borba za ljubav!
Mileva Ajnštajn: Između karijere i porodice
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o svim onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst sa validnog mejla pošaljite na [email protected] CC [email protected], sa naznakom "Prijava / o ženama". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE