Crveno-bela glava srpske vaterpolo aždaje

Autor: Betonski pastir

Srpski vaterpolo je kao mitska devetoglava aždaja. Odsecite mu jednu glavu, izrašće nova. Dve Partizanove glave su zamenili Bečej i Crvena zvezda. Tu je sad i Radnički. Evropa opet drhti. I tako već 40 godina.

Fudbal na ovim prostorima nikada i nije predstavljao neki preterano uspešan sport. Rukomet je umro zajedno sa SFRJ. Košarka je nestala u SRJ. Odbojka se istrošila kad i SCG. Obnavljanje srpske državnosti nam je pravo niotkuda donelo tenis i nastavak svetske vladavine u jedinom kolektivnom sportu koji nisu ubile sankcije, izolacije, besparica i kriminal. Vaterpolu.

Partizanova škola je bila prva koja je poharala Evropu, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Sankcije su donele odmor i šansu Italijanima, Mađarima i Špancima da dođu do daha. Generacija Šapića i Ćirića je iz Bečeja pokorila Stari kontinent i na prelasku između vekova prenela zlatnu žicu i u reprezentaciju kojoj do dana današnjeg nedostaje samo olimpijsko zlato. Velika smena generacija 2010. se nije odrazila na rezultate. Evropska i svetska zlata su opet tu, oko vratova Partizanove dece, baš kao i sedma Liga šampiona. Ekonomska kriza teško pogađa ovaj nekomercijalni sport i nepresušni talenat se sa Banjice preliva i u druge klubove. Iz mrtvih se vraća Crvena zvezda, a preko noći se rađa i kragujevački Radnički. Najjače prvenstvo u istoriji srpskog vaterpola donosi Evrokup u Šumadiju, a Ligu šampiona u crveno-belu porodicu. Evropa, LEN i dubrovački drim-tim su u šoku. Samo jedno pitanje provejava na bazenima diljem najstarijeg kontinenta:

„Srbi, dokle više?”

Odgovor je jednostavan.

Zauvek.

Zašto?

Odgovor nije jednostavno dati.

Nismo morska zemlja već više od dvadeset godina. Nisu to ni Mađari, pa su velesila. Infrastruktura nam je na nikad bednijem nivou, pa tako u Beogradu uslovne bazene brojimo na prste jedne ruke. Plivači i vaterpolisti dele termine sa građanstvom. Budimpešta ima preko 100 bazena. O Grcima i Špancima je izlišno i govoriti. Talenat je tu, uvek je i bio, ali on nije dovoljan. Niko me neće ubediti da u jednoj Rusiji ili Americi nema više dece talentovane za vaterpolo.

Sa druge strane, trenerska struka nam je brižljivo stvarana decenijama. I nastavlja da se stvara. Afera nema i one se svode na funkcionere koji ne uspevaju da obezbede dovoljno sredstava za sport koji još uvek nema ni svoju samostalnu rubriku na sajtovima. Bivši igrači drže primat u svim strukturama srpskog vaterpola i političari su retki i vrlo zamenljivi. Dakle, o trofejnom sportu se staraju oni koji su i osvajali prethodnu generaciju trofeja. Zdravi upliv svežih kadrova omogućava i pravilnu selekciju igrača, koje su trofeji i privukli da se njime bave. Odnosi među klubovima su normalni, bez tenzija, prepucavanja i zle krvi. Navija se pakleno, ali korektno. Igrači Crvene zvezde i Partizana čak i treniraju zajedno, u pripremama pred velike utakmice. Ako izuzmemo odbojku, kao vrhunac gospodskog sporta, vaterpolo je jedan od retkih u kojima možemo pričati isključivo i samo o dešavanjima u bazenu, a ne da se bavimo zakulisnim radnjama, teorijama zavere, kupovinama sudija i sl. Verovatno i zbog činjenice da velikih para u ovom sportu nema, a kako stoje stvari, neće u dogledno vreme ni biti. Upravo taj nedostatak finansijske atraktivnosti ga i čini sportom u pravom smislu te reči. A besparica je odličan uvod u priču o najnovijoj glavi srpske vaterpolo aždaje. Crvenoj zvezdi.

Sekcija kluba koja je predstavljala crnu rupu sportskog društva je za svojih šezdesetak godina postojanja imala samo kratki bljesak početkom devedesetih pod rukovodstvom tajkuna/zaljubljenika u vaterpolo na rukovodećem mestu i nekoliko reprezentativnih asova u bazenu. Ultratalentovana generacija sa kraja te decenije koju su predvodili Šapić i Ćirić je ispuštena i bez dinara prepuštena Bečeju koji se sa njima popeo na krov Evrope. Novi vek donosi tešku dekadenciju u dugovanja, koja i vode do gašenja kluba 2010. godine. Novi klub nije, poput košarke, predstavljao frankenštajnovsku kombinaciju sa drugim timom, već je potpuno restartovan i svoj put krenuo od početka, tj. od samog dna. Predvođen entuzijazmom donedavnih igrača, Viktora Jelenića i Dejana Savića, krenulo se u selekciju klinaca i napredovanje kroz niže lige. Uhvaćen je priključak sa suvereno dominantnim Partizanom i solidnom Vojvodinom. Kada je Pro Reko proglasio bankrot, prilika je oberučke zgrabljena, uz obećanu političku pomoć oko sređivanja finansija. Politika i sport nikad nisu imali zajedničke interese i tako je bilo i ovaj put. Finansijska golgota je prešla u egzistencijalnu i činilo se da će legende srpskog vaterpola Prlainović, Rađen, Šefik i Duško Pijetlović otići nedovršena posla. Inat, želja za dokazivanjem, magična privlačnost crvene i bele boje na kapici, tek, rasplet iz horor filmova se nije desio.

Desilo se nešto neverovatno i nestvarno. U doba vladavine para, desila se pobeda sporta, sportista, truda, rada i ljubavi prema sportu i klubu. Desilo se još jedno srpsko vaterpolo čudo, ovaj put od kluba koji je bio margina domaćeg takmičenja, a kamoli evro-kupova. Na šok i nevericu Evrope, pobeđen je kvalitetniji klub u prvenstvu i Kupu, a zatim i u Ligi šampiona. Na srce. Na gonade. Na odanost navijača koji su preneli fudbalsku atmosferu na tribine plivališta. Na trenera motivatora. Na odbranu, na golmana. Na iskusne igrače koji su sa sobom povukli i neke nove klince da brže sazru i postanu gotovi igrači za reprezentaciju. Desila se magija iskrenosti srpskog vaterpola.

Na radost cele nacije, i crno i crveno bele. Igrače odrasle u crno-belom su dopunili neki novi klinci i izrasli u pakleni tim. Niko zato neće ni zameriti Prlainoviću što je ovu titulu stavio za nijansu ispred onih sa Pro Rekom i Partizanom. On je profi i sve te titule je krvavo odradio. Ova sa Zvezdom mu je samo malo draža srcu. Sutra će i on zameniti klupsku kapicu reprezentativnom i nastaviti da teroriše golmane i da krade lopte napadačima. Zajedno sa ostalim asovima iz Zvezde, Radničkog i Partizana.
U subotu je Zvezda bila ta koja je na Banjici napisala još jednu sjajnu stranicu naše vaterpolo istorije, ispisujući pritom svoju najslavniju priču. Pobeđen je skuplji i bolji hrvatski tim u našem najtrofejnijem kolektivnom sportu. Kao Srbin i zvezdaš, ja jednostavno ne mogu biti ponosniji.

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno prethodno iskustvo! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE

Odricanje od odgovornosti