Tweet

Многи њени вршњаци сматрају да је опера неинтересантна. Такође, када бисте исте те младе људе упитали да ли знају чиме се баве инжењери физичке електронике, велики број њих би вас бледо погледао. Међутим, Емилија Петронијевић из Јагодине успева да разбије предрасуде о уметничкој музици. Наиме, ова двадесеттрогодишњакиња се, осим што је добар студент на Електротехничком факултету, истиче и у свом другом позиву – соло певању. До сада је освајала бројне награде на такмичењима из певања, имала велики број концерата и nastupa.

Гимназију је завршила у Нишу, одељење за надарене физичаре, и упоредо је похађала Средњу музичку школу. Своје образовање је наставила у Београду где је уписала факултет, смер за физичку електронику и сада је на завршној години. Многи би рекли да је то превише али не и Емилија. Она тренутно припрема пријемни за Факултет музичких уметности где жели да упише соло певање, а да ли су опера и физичка електроника чудан или савршен спој видећемо у даљем тексту.

Када си схватила да је соло певање нешто чиме би волела да се бавиш?

Као свака девојчица, дивиш се певачицама – оне су прелепе, славне, путују по свету радећи само оно што воле. Онда мало порастеш, па видиш да није то баш тако лако, боље је нешто што можда мање волиш, али су успех и посао сигурнији. Ја дуго нисам могла да се одлучим јер је прва ствар у којој сам добра мој факултет. Онда сам после неког колоквијума отишла увече у музичку школу да вежбам и била сам срећнија због тонова него због тачног задатка. Изгледа сам тада схватила. Рад са генијалном оперском певачицом Катарином Јовановић је учврстио то схватање.

У чему је драж јавног наступа за тебе?

Драж је у причи коју треба да осети публика. Велики део публике је музички нешколована, не разуме језик на коме се пева или нешто треће – оно што може и треба да разуме је емоција. По мени, то је главно у јавном наступу, а иза тога су адреналин и еуфорија, пре и после.

Колико су концерти и такмичења важни за младог уметника?

Врло су важни, то ће свако рећи. Без њих, сви у оквиру својих учионица можемо да будемо Павароти и Калас, али то ништа не значи кад неискусан изадјеш на сцену, а трема те стигне и погуби. За концерте је штета што их нема више, а за такмичења што нису јефтинија јер котизације углавном такмичари плаћају сами.

Осим такмичења у соло певању, на која си такмичења још ишла?

Била сам штребер, ишла сам на многа такмичења. (Смех) Највише из физике и математике, па из српског језика, литерарног стваралаштва, хемије. И, погодите, нигде нисам плаћала котизацију, него су мени плаћали кад освојим награду. Али у музици је нажалост другачије.

Поред соло певања, студираш на врло захтевном факултету. Да ли можеш да направиш паралелу између музике и онога што студираш?

Да, ЕТФ је био логичан наставак моје средње школе за надарене физичаре. Научио ме је и ономе што нису чисти испити: тачност, организација, упорност. Штета само што сам постала много озбиљна. Паралела постоји у смислу да су код мене одувек постојале обе ствари и кад сам радила само једну, било ми је досадно и нисам била испуњена.

Да ли је тешко имати средњу оцену 10 на ЕТФ-у и бити успешан и у музици?

Било је дана кад сам морала једно скроз да запоставим. Да ли је тешко? Жива сам и само једну седу сам нашла!

Колико ти је важна подршка породице и пријатеља?

Подршка породице је најважнија јер одсуство такве врсте подршке отежава цео студентски живот. Моји родитељи су зато дупло бољи јер ни физичка електроника, а ни опера у Србији нису добро плаћени. Увек су ме за све подржали. Без пријатеља не знам како бих поднела тешке тренутке са околином, будућим занимањима и самом собом. Имам срећу да сам у средњој школи у Нишу стекла пар другара за цео живот. А онда кад сам дошла у Београд, опет сам на факултету срела супер људе. То ми много значи.

Како успеваш да се организујеш а да имаш и слободног времена?

Ко каже да га имам? (Смех) Ма може све, ако пијеш много црне горке турске кафе са талогом до пола шоље. Опет, хвала „бауку“ од ЕТФ-а што ме је научио организацији времена. Иначе, навикла сам да мало спавам, што увек штети озбиљном певању, па сад и ту треба наћи компромис. Одувек сам о слободном времену мислила као о нечему што се достигне кад остариш.

Какви су ти планови за будућност, хоћеш ли се бавити соло певањем или електроником?

Ја бих да се бавим соло певањем, да певам и остварим те типичне снове о улогама, оперским кућама, свету. И онда, кад ми године заповеде да се повучем, вратићу се инжењерској ствари. Мислим, тако бих ја волела да се деси, али кажу људи да је чудан живот касније.

Многи млади и успешни људи одлазе из земље. Да ли ћеш се повести њиховим примером или своју будућност видиш овде?

Искрено, не знам. Будућност овде ми не делује светло, а опет, ако сви тако причамо, никад неће ни постати боља. А опет, да ли млад и успешан човек треба да исправља туђе грешке што је у овој земљи свако занимање несигурно и заостало? Мада га је та иста земља направила амбициозним и успешним. Тако да не знам, размишљање о тим стварима ме увек изнервира. Факултети овде, било музике, било физике, дају јаку теоријску подлогу за рад. Оно што знам, у неком тренутку ћу сигурно отићи на неко време, да покупим искуство које овде не могу. Кад сама осетим то „тамо“ о чему се толико прича, видећу шта даље.

***

ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

<�а хреф="хттп://ввв.исербиа.рс/филе/Одрицање_од_одговорности_вик.пдф" таргет="_бланк">Одрицање од одговорности

Tweet
Коментари

ВЕСТИ