Autor: Јелена Дмитровић
„То је када изговориш ружну реч, када псујеш некога зато што није као ти.“, овако један младић описује дискриминацију.
Можемо га видети свакога дана на улицама наше општине. Свакога дана он нешто тражи. Каже да тражи боље време. Време у коме ће бити подједнако вредна његова реч, као што се вреднује и реч његових вршњака. Време у коме његова деца неће бити искључена из друштва. Време у коме ће сваки људски живот бити подједнако вредан, без обзира на то ко је које боје коже, нације или вероисповести.
„Имам добре другаре. Без њих би ми све било много теже. Сваки дан би ми био много тежи. Али сећам се да, када сам кренуо у школу, многа деца нису хтела да се друже са мном. Гледао сам како се играју лоптом. Али у тој игри за мене никада није било места. И сада ме ти исти избегавају. Али временом навикнеш на то, па избегаваш и ти њих, како не би почели да те вређају и псују. Немам ја времена да се свађам са њима. Немам времена да размишљам о таквим стварима. Морам да чувам млађег брата док ми мајка ради. Уз то, морам да учим јер мислим да ће више да ме цене ако завршим школу. Разредни ме некада грди када запоставим школу. Често ми каже да нисам довољно посвећен школским задацима јер решавам животне задатке.“, рекао је младић.
Према дефиницији, дискриминација би подразумевала искључење појединца или групе на основу нечега што их чини „другачијим“ од других. Шта је то што некога чини „другачијим“? То може бити било шта што га издваја од неке групе људи. Може бити било шта што та група сматра релевантним. Али шта тој групи људи даје право да одређује ко ће бити укључен а ко искључен из њених активности или чак из активности целог друштва? Чиме је та група заслужила да буде „боља“ од других?
„Осећам као да нигде не припадам! Увек се нађе неко ко ми каже: Шта ти знаш, ти си обичан Циганин! или томе сличне ствари. То ме веома погоди. Јесам Ром и не сматрам то нечим лошим. Али се некада запитам да ли је моја боја коже крива за све моје проблеме. Да ли би било другачије да сам рођен у другим околностима? Мајка ме грди због тога. Каже да не треба да се стидим свог порекла. Али тешко је поносити се нечим, док те то све време спутава. Ја не тражим пуно. Тражим само да ме људи гледају као што гледају друге моје вршњаке. Ништа више од тога ми не треба.“, завршио је младић.
Следећи пут пре него што искључите некога, ставите себе у његов положај. Њему је тешко. Он се бори кроз живот. А шта ви радите? Ви га псујете због тога што му је тешко. Ви га псујете због тога што није попут вас. „Немој да псујеш!“, говорила ми је мајка када сам била мала. Да ли су вас на исти начин васпитавали ваши родитељи? Зашто их онда не послушате? Зашто онда не престанете да говорите ружне речи другим људима?
***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.
_thumb2.jpg)
