Ниједан човек није Острво, сам по себи целина; сваки је човек део Континента, део Земље; ако Грудву земље однесе Море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело Посед твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом.
Autor: Иван Đурђевић
ФОТО: Isra news
Изломљене кости у лежишту распаране, лобања од тела одвојена; глава од тела раздвојена. И те малене ручице које су некад носиле радост, сада разносе тугу и питање без одговора. Са саструганих пета висила су колена од поломљених ногу које су и саме биле издробљене као да их је неко намерно хтео лишити функције, намене хода. И увек иста реакција: ужаш; бес због прошлости, стрепња за будућност. И увек зачуђеност: Зашто?
Ово су слике, тачније хорори ужаса из нацистичких логора, Дахау-а и Аушвица, познатијих у народу као „фабрике смрти“ или „концентрациони логори“. Иако у оптицају увек имамо четири најстрашнија затвора, а не два, ова два су најмонструознија по својим причама која свака за себе садржи име убијених, жртве Зла, и име убица, субјекта Зла. И никад се нећемо зачудити зашто је било потребно да се за мање од шест година изгуби вера у човечанство.
У срцу: weltschmerz. Светска бол. Планетарна жалост.
У глави: да ли ја могу осетити те сузе страдалника, последње речи мајке која се у ритама опрашта са децом која плачу јер виде да прва жена коју су волели одлази у Смрт? И кад се људи даве, и кад се черече на крсту издаје (чије разлоге и не знају), кад им по леђима ужареном шипком праве вечне успомене, оне које се не бришу, да ли ја, њима далек и стран, могу осетити бол и патњу; физички бол и душевну патњу? Или срце дочекује оне којима сам и просторно и емоционално близак?
Појам који описује све, верујем може значити- све. А ту мислим на човечанство, на моју браћу из далеких земаља и моје сестре са удаљених континената. Weltschmerz може описати стање душе кад се убијају људи из похлепе.
