Дан заборавом ткан

Autor: Lorelaj

ФОТО: Newtribez

Не, није ово никакво бунцање, никакве надреалне неповезаности. Нажалост.

Вече. Уморна, праћена стиховима омиљеног бенда са телефона, заваљујем се у трошно седиште јавног превоза и почињем крстарење мислима до стана. Сумирање данашњега дана.

Понедељак. Најомраженији дан, дефинитивно. Устајање, кафа, доручак на брзину, јурњава на станицу. Гужва јутарња, класика. Стиже аутобус, улазим, наравно, без амбиција да ћу сести. Заваљујем се на стакло, стављам слушалице, искључујем се, ...

-'ало мали! Како те није срамота? Имаш ли ти родитеље? Како те нису мало боље васпитали, матору жену гураш, срам те било!

Прену ме из дремке старији, храпав, рекло би се, на дуван већ навикнути женски глас. Госпођа, која, по мојој слободној процени може бака да ми буде. Без трунке срама, након поменуте увертире, псује на сав глас! Чини се, већ увежбани говор на младог контролора, који је, колико сам схватила из детињег погледа, ненамерно гурнуо, што није ни чудно, с обзиром на гужву у аутобусу. Њој јесте, очигледно. Како то да баш њу неко ненамерно закачи?! Сви ми нисмо битни. Она. Почињем да замишљам своју баку са тим ставом. Никако ми не полази за руком. Они, који критикују омладину, који жале земљу која ће оваквима остати. Који се не запитају да ли су сами криви, јер иста та омладина не прераста у онакву у какву би желели управо, јер има лош пример - њихов. Згрожена излази из аутобуса на наредној станици. Представа је завршена. Народ се задовољно смешка. Након пар минута заборавља.
Свашта- мислим се, док излазим ужурбано, да не закасним на факултет. Тамо сви поспани, погнутих глава, покушавајући да прате, питају се да ли је било паметније можда ипак остати у кревету. Но, кад смо већ ту, сачекаћемо паузу, па ћемо размислити шта даље.

Након првог, чини се, никад дужег предавања, одлазимо до трафике, не би ли се разбудили нечим. Пар минута касније, већ нам се назиру осмеси. Него, кад смо код трафике... Стојимо, стрпљиво чекајући свештено лице које је пре нас трговало, да заврши своје, како бисмо дошли на ред. Уобичајена ствар, ништа чудно. Но, господин у мантији, након неког времена, окреће се ка нама, задовољно се смешкајући због обављеног посла. Поглед ми је случајно пао на његову десну руку. И у њој- Скандал! Провокативна насловница, једна од данашњих дива, разголићена. Мантија. Скандал. Била верник или не, нешто овде не штима. Гуркам колегиницу, почиње да се смешка; згрожена и без речи, враћам се унутра, несвесна чињенице да нисам ни купила шта сам желела. У чуду, јер сам видела оно што сам видела. Што је народ у близини приметио, почео да се смешка, окренуо главу на другу страну. Задовољно. Након пар минута, заборавио.
Предавање за предавањем, воља полако нестаје, враћа се нерасположење с почетка. Ближи се крају овај радни дан, дугачак попут вечности. Понедељак. Најомраженији, потврђујем.
Кад је коначно обавезама дошао крај и када је испричано шта је требало да буде испричано, потом попијена још једна кафа, организовано дружење за викенд, кренули смо свако на своју страну.
Са том мрзовољом у кораку, требало је стићи до станице.
Предвече. Небо је већ попримило љубичасто-плаве тонове, тежећи ка тами. Из далека, видим неке клинце. Поред њих је пас. Ха, чудо да се не плаше! Храбри неки клинци! Сетила сам се сваког свог пса кога сам се као мала, с почетка, јако плашила. Дуго је сваком од њих требало да придобију моје поверење. Тако да ме је овај призор прилично разгалио. Тачније, оно што сам веровала да он јесте. Приближавајући им се, стигла сам до болне истине. Моја замисао игре с љубимцем нешто се разликовала од њихове. Сваким кораком била сам сигурнија у то. Дечак, од највише дванаест година, нешто је викао. У једном моменту, пљунуо је у правцу пса. Други навија. Лепо је обучен. Бахат. Пружио је ногу у правцу сада већ несигурног штенета, уз широк осмех. Шутирање. Пљувачка на белој њушки.
- Шта радиш то?!- вриснула сам несвесно.
- Играмо се.
- То није игра! Боли га. Види тај тужан поглед!
- Ал' је забавно.- бахати клинац је наставио по своме.
Након неког периода, када им је досадило моје прекорно гледање и њима досадан говор, како није лепо то што се играју тако што повређују друге, нарочито, нечије младунче, након три пута изговореног: Смараш!, мени упућеног, отишли су. Окренула сам се псићу, његово дрхтаво тело, свило се у моје крило, и, да ли од хладноће или страха и коначне утехе, након пар минута, задремало је. Када се мало освестило и схватило да је опасност прошла, подигло је шапе у знак поздрава, искричавим очима упутило ми поглед, са намером да се захвали и наставило својим путем ка мајци, која се одједном створила у близини. Људи су силазили и пењали се степеницама. Тек понеко окренуо би се сажаљиво, али настављао својим путем. Све су видели, јауке чули. А, опет, пошли својим путем. Након пар минута, заборавили.

Дан заборавом ткан! А, онда се госпођа с почетка чуди што неко нема поштовања за њене седе власи. Што ће тај Неко сутра водити ову земљу у провалију, како сматра. Што ће тај Неко можда постати баш свештеник, веза са Свевишњим. Што ће духовне вредности погазити зарад задовољења сопствених потреба и материјалних ужитака. Што ће се молити у скупом аутомобилу уместо у цркви. Што ће Библију заменити Скандалом! Или ће пак постати обичан човек. Који ће радити од јутра до мрака, препуштајући дете улици. Јер, сматра да му је материјално што му пружа довољно за прерасти у доброг човека. Не мора да брине- ту су и Тв, интернет, његови виртуелни родитељи. Зато је важно омогућити му добар Тв, интернет, телефон. Ипак је веза с родитељима најважнија.

Госпођо драга, Ви немате права на чуђење! Можда сте мајка управо свештеника са трафике. Можда бака неког бахатог клинца? Можда само јединка која је могла некад нешто ваљано да уради, али није. Која је веровала да ће неко други спасити свет. А, сад у свачијим зеницама управо види обрисе сопствене пропасти и незадовољства. Назире се црв сумње да је игру можда требало по другачијим правилима играти. Који вас гризе свакодневно. А дани пролазе и све је мање снаге за вратити се на почетак и заиграти поново. А црв се храни, расте, постаје већи од Вас самих. И више нико није битан. Игру играте само црв и Ви. Он води, али, Ви не одустајете од сопствених правила. Опет, покушавате да га насамарите, како бисте приграбили своју слободу, а сваким даном Вас уверава да је то немогуће. И јесте.
Слобода је сценски трик за краткотрајно одушевљење наивника. Не можеш да ампутираш праразлоге опсесија.
(Малтерего, Марко Шелић)

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti