Dan zaboravom tkan

Autor: Лорелај

FOTO: Newtribez

Ne, nije ovo nikakvo buncanje, nikakve nadrealne nepovezanosti. Nažalost.

Veče. Umorna, praćena stihovima omiljenog benda sa telefona, zavaljujem se u trošno sedište javnog prevoza i počinjem krstarenje mislima do stana. Sumiranje današnjega dana.

Ponedeljak. Najomraženiji dan, definitivno. Ustajanje, kafa, doručak na brzinu, jurnjava na stanicu. Gužva jutarnja, klasika. Stiže autobus, ulazim, naravno, bez ambicija da ću sesti. Zavaljujem se na staklo, stavljam slušalice, isključujem se, ...

-'alo mali! Kako te nije sramota? Imaš li ti roditelje? Kako te nisu malo bolje vaspitali, matoru ženu guraš, sram te bilo!

Prenu me iz dremke stariji, hrapav, reklo bi se, na duvan već naviknuti ženski glas. Gospođa, koja, po mojoj slobodnoj proceni može baka da mi bude. Bez trunke srama, nakon pomenute uvertire, psuje na sav glas! Čini se, već uvežbani govor na mladog kontrolora, koji je, koliko sam shvatila iz detinjeg pogleda, nenamerno gurnuo, što nije ni čudno, s obzirom na gužvu u autobusu. Njoj jeste, očigledno. Kako to da baš nju neko nenamerno zakači?! Svi mi nismo bitni. Ona. Počinjem da zamišljam svoju baku sa tim stavom. Nikako mi ne polazi za rukom. Oni, koji kritikuju omladinu, koji žale zemlju koja će ovakvima ostati. Koji se ne zapitaju da li su sami krivi, jer ista ta omladina ne prerasta u onakvu u kakvu bi želeli upravo, jer ima loš primer - njihov. Zgrožena izlazi iz autobusa na narednoj stanici. Predstava je završena. Narod se zadovoljno smeška. Nakon par minuta zaboravlja.
Svašta- mislim se, dok izlazim užurbano, da ne zakasnim na fakultet. Tamo svi pospani, pognutih glava, pokušavajući da prate, pitaju se da li je bilo pametnije možda ipak ostati u krevetu. No, kad smo već tu, sačekaćemo pauzu, pa ćemo razmisliti šta dalje.

Nakon prvog, čini se, nikad dužeg predavanja, odlazimo do trafike, ne bi li se razbudili nečim. Par minuta kasnije, već nam se naziru osmesi. Nego, kad smo kod trafike... Stojimo, strpljivo čekajući svešteno lice koje je pre nas trgovalo, da završi svoje, kako bismo došli na red. Uobičajena stvar, ništa čudno. No, gospodin u mantiji, nakon nekog vremena, okreće se ka nama, zadovoljno se smeškajući zbog obavljenog posla. Pogled mi je slučajno pao na njegovu desnu ruku. I u njoj- Skandal! Provokativna naslovnica, jedna od današnjih diva, razgolićena. Mantija. Skandal. Bila vernik ili ne, nešto ovde ne štima. Gurkam koleginicu, počinje da se smeška; zgrožena i bez reči, vraćam se unutra, nesvesna činjenice da nisam ni kupila šta sam želela. U čudu, jer sam videla ono što sam videla. Što je narod u blizini primetio, počeo da se smeška, okrenuo glavu na drugu stranu. Zadovoljno. Nakon par minuta, zaboravio.
Predavanje za predavanjem, volja polako nestaje, vraća se neraspoloženje s početka. Bliži se kraju ovaj radni dan, dugačak poput večnosti. Ponedeljak. Najomraženiji, potvrđujem.
Kad je konačno obavezama došao kraj i kada je ispričano šta je trebalo da bude ispričano, potom popijena još jedna kafa, organizovano druženje za vikend, krenuli smo svako na svoju stranu.
Sa tom mrzovoljom u koraku, trebalo je stići do stanice.
Predveče. Nebo je već poprimilo ljubičasto-plave tonove, težeći ka tami. Iz daleka, vidim neke klince. Pored njih je pas. Ha, čudo da se ne plaše! Hrabri neki klinci! Setila sam se svakog svog psa koga sam se kao mala, s početka, jako plašila. Dugo je svakom od njih trebalo da pridobiju moje poverenje. Tako da me je ovaj prizor prilično razgalio. Tačnije, ono što sam verovala da on jeste. Približavajući im se, stigla sam do bolne istine. Moja zamisao igre s ljubimcem nešto se razlikovala od njihove. Svakim korakom bila sam sigurnija u to. Dečak, od najviše dvanaest godina, nešto je vikao. U jednom momentu, pljunuo je u pravcu psa. Drugi navija. Lepo je obučen. Bahat. Pružio je nogu u pravcu sada već nesigurnog šteneta, uz širok osmeh. Šutiranje. Pljuvačka na beloj njuški.
- Šta radiš to?!- vrisnula sam nesvesno.
- Igramo se.
- To nije igra! Boli ga. Vidi taj tužan pogled!
- Al' je zabavno.- bahati klinac je nastavio po svome.
Nakon nekog perioda, kada im je dosadilo moje prekorno gledanje i njima dosadan govor, kako nije lepo to što se igraju tako što povređuju druge, naročito, nečije mladunče, nakon tri puta izgovorenog: Smaraš!, meni upućenog, otišli su. Okrenula sam se psiću, njegovo drhtavo telo, svilo se u moje krilo, i, da li od hladnoće ili straha i konačne utehe, nakon par minuta, zadremalo je. Kada se malo osvestilo i shvatilo da je opasnost prošla, podiglo je šape u znak pozdrava, iskričavim očima uputilo mi pogled, sa namerom da se zahvali i nastavilo svojim putem ka majci, koja se odjednom stvorila u blizini. Ljudi su silazili i penjali se stepenicama. Tek poneko okrenuo bi se sažaljivo, ali nastavljao svojim putem. Sve su videli, jauke čuli. A, opet, pošli svojim putem. Nakon par minuta, zaboravili.

Dan zaboravom tkan! A, onda se gospođa s početka čudi što neko nema poštovanja za njene sede vlasi. Što će taj Neko sutra voditi ovu zemlju u provaliju, kako smatra. Što će taj Neko možda postati baš sveštenik, veza sa Svevišnjim. Što će duhovne vrednosti pogaziti zarad zadovoljenja sopstvenih potreba i materijalnih užitaka. Što će se moliti u skupom automobilu umesto u crkvi. Što će Bibliju zameniti Skandalom! Ili će pak postati običan čovek. Koji će raditi od jutra do mraka, prepuštajući dete ulici. Jer, smatra da mu je materijalno što mu pruža dovoljno za prerasti u dobrog čoveka. Ne mora da brine- tu su i Tv, internet, njegovi virtuelni roditelji. Zato je važno omogućiti mu dobar Tv, internet, telefon. Ipak je veza s roditeljima najvažnija.

Gospođo draga, Vi nemate prava na čuđenje! Možda ste majka upravo sveštenika sa trafike. Možda baka nekog bahatog klinca? Možda samo jedinka koja je mogla nekad nešto valjano da uradi, ali nije. Koja je verovala da će neko drugi spasiti svet. A, sad u svačijim zenicama upravo vidi obrise sopstvene propasti i nezadovoljstva. Nazire se crv sumnje da je igru možda trebalo po drugačijim pravilima igrati. Koji vas grize svakodnevno. A dani prolaze i sve je manje snage za vratiti se na početak i zaigrati ponovo. A crv se hrani, raste, postaje veći od Vas samih. I više niko nije bitan. Igru igrate samo crv i Vi. On vodi, ali, Vi ne odustajete od sopstvenih pravila. Opet, pokušavate da ga nasamarite, kako biste prigrabili svoju slobodu, a svakim danom Vas uverava da je to nemoguće. I jeste.
Sloboda je scenski trik za kratkotrajno oduševljenje naivnika. Ne možeš da amputiraš prarazloge opsesija.
(Malterego, Marko Šelić)

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti