Део који недостаје

Autor: Лорелај

ФОТО: Dnevno

Питају те шта ти је, очима ти преврнеш, мучно ти буде. Да, мучно, јер најрадије би плакао и вриштао и не знаш ни сам које си глупости правио, јер знаш да нешто фали, али имена му се не сећаш. А, желиш да будеш срећан. Овде и данас. Шеташ, ослушкујеш себе, и друге ослушкујеш, пратиш њихов ход и погледе им и осмехе разазнајеш. Овај је кисео неки. Не, не, можда је намћораст ипак. А, овај? Он је, хм, чекај, а љут. Чак и госпођа која покрај њега иде, исто мисли, гуркајући га, уз умилне осмехе, у покушају да му поклони који, но, он се не да. Видела сам још један љут. Онда опет кисео – сад, стварно кисео. Онда један тужан. Па, један изгубљен и невин. Почела сам да бележим. Кнез Михаилова: 50 љутитих, 28 намћорастих, 54 кисела, ... Чек', чек', чек'! Нешто је говорило да ово није све. Ово не сме да буде обичан дан. Уосталом, одавно не верујем у постојање обичнога. Нешто ме је вукло напред, у масу, која је стајала, хипнотисана, нисам успела да проникнем око кога/чега. Ма, улични свирачи. Можда, плесачи? Или онај мио чика, што марионете вешто покреће? А, можда нека банка или слично бесплатне балоне дели? Уосталом, као да банка нешто друго и дели џабе. Хах, слатко се насмејах у себи, док корачах ка њима, хипнотисаној гомили, окренутој нечему/некоме, што их усрећује, растужује, можда згражава? Свакако, равнодушнима не оставља. Довољно за довршити листу осмеха у нешто другачијем ритму, помислих. Ха, звук! Звук нечега, што мами, позива на игру, позива на шољицу среће и коцкицу осмеха. Звук, који ми говори, да ћу можда баш иза хипнотисане гомиле открити део који недостаје. Открити га, позвати к себи и чекати одговор. Ако, пристане – овај дан ће имати смисла, баш. Добиће нову димензију, говори ми тај мили звук, док се масом пробијам, жељно хрлећи ка његовом извору. О! Па, још једно: О! Онда, дуго ћутање. У њему милост и срећа и нежност и мучности мало чак. Онда, осмех. Испред мене је стајао мој извор среће, за тај дан.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с29.постимг.орг/q2тyј361з/1_109475.јпг" />

Опет сам била сва своја – цела. Опет је дан имао смисла. А, моја бележница добила и свога домаћина: 1 срећни осмех. Но, један, али је за собом пробудио још десетак киселих, извео их на прави пут, показао милост живљења у томе дану. Тај један осмех, припадао је бићу двадесетих година, лепом, као што рекох – младом, момку са искром у оку. Оном, која га живим чини, која му не да да посустане иако се и сам до недавно налазио у групи не баш срећних осмеха. Јер, како каже, нека му је цура срце узела. Неће да га врати. Па, он свира, скупљајући новац за ново срце. Мук у мени настаде. А, ја део који недостаје мучно тражим да срећна будем. И мрштим се и киселим и намћоришем и ништа ми право није. А, он? Без срца, па осмех има. Осмех и жељу да исти са другима подели. То чини на једини начин који познаје – музиком. Не свирајући гитару, нити виолину, или неки трећи, свима добро знани инструмент.

Мама, а зашто свира на летећем тањиру? – чух клинца крај себе, који, гуркајући мајку, шапуће устрептало. И личи. Али није летећи тањир, нити оклоп корњаче. У питању је хандпан, ручно рађени инструмент, који се не може наћи у слободној продаји, како касније сазнах. А, красно звучи! Буди осмехе и милост, која те прати још дуго након слушања. Нарочито, када је његов свирач вештих руку и искрених осмеха. Оних, који окупљене око њега клинце, на скакутања терају, који њихове озбиљне родитеље без текста остављају, али свакако усрећују касније, док им деца ту милост препричавају поскоцима својим. Јер, деца знају да препознају ту искру, која краси живост. И живот краси. И тако ја стојим, срећнога осмеха, у смисленом дану, на правоме месту, уз миле ми звуке. Мало ми мучно буде, кад се сетим да сам ја свој део на право место поставила, а некоме срце фали. Но, видим му опет осмехе. Искрени су и наде пуни. Прилазим, убацујем нешто новаца у торбицу пред њим, за то намењену. Да и он врати део који недостаје. Осмехом му захваљујем на улепшаном дану, на тој искри у оку, која нас је обасјала и дану нам смисао дала. Одлазим, са жељом да и он буде сав свој, искренога осмеха, са срцем на месту и девојком коју воли, у њему. Јер, то једино има смисла. Одлазим, уз звуке хандпан – а у мислима. Хандпан, запамтите! Обратите пажњу, кад пролазите Кнез Михаиловом, дозваће и вас киселе или намћорасте или тугаљиве, можда изгубљене, дозваће вас овај извор среће. Пратите његове звуке, поклоните себи један срећан осмех. Живели!

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti