.jpg)
Autor: Lorelaj
FOTO: Dnevno
Pitaju te šta ti je, očima ti prevrneš, mučno ti bude. Da, mučno, jer najradije bi plakao i vrištao i ne znaš ni sam koje si gluposti pravio, jer znaš da nešto fali, ali imena mu se ne sećaš. A, želiš da budeš srećan. Ovde i danas. Šetaš, osluškuješ sebe, i druge osluškuješ, pratiš njihov hod i poglede im i osmehe razaznaješ. Ovaj je kiseo neki. Ne, ne, možda je namćorast ipak. A, ovaj? On je, hm, čekaj, a ljut. Čak i gospođa koja pokraj njega ide, isto misli, gurkajući ga, uz umilne osmehe, u pokušaju da mu pokloni koji, no, on se ne da. Videla sam još jedan ljut. Onda opet kiseo – sad, stvarno kiseo. Onda jedan tužan. Pa, jedan izgubljen i nevin. Počela sam da beležim. Knez Mihailova: 50 ljutitih, 28 namćorastih, 54 kisela, ... Ček', ček', ček'! Nešto je govorilo da ovo nije sve. Ovo ne sme da bude običan dan. Uostalom, odavno ne verujem u postojanje običnoga. Nešto me je vuklo napred, u masu, koja je stajala, hipnotisana, nisam uspela da proniknem oko koga/čega. Ma, ulični svirači. Možda, plesači? Ili onaj mio čika, što marionete vešto pokreće? A, možda neka banka ili slično besplatne balone deli? Uostalom, kao da banka nešto drugo i deli džabe. Hah, slatko se nasmejah u sebi, dok koračah ka njima, hipnotisanoj gomili, okrenutoj nečemu/nekome, što ih usrećuje, rastužuje, možda zgražava? Svakako, ravnodušnima ne ostavlja. Dovoljno za dovršiti listu osmeha u nešto drugačijem ritmu, pomislih. Ha, zvuk! Zvuk nečega, što mami, poziva na igru, poziva na šoljicu sreće i kockicu osmeha. Zvuk, koji mi govori, da ću možda baš iza hipnotisane gomile otkriti deo koji nedostaje. Otkriti ga, pozvati k sebi i čekati odgovor. Ako, pristane – ovaj dan će imati smisla, baš. Dobiće novu dimenziju, govori mi taj mili zvuk, dok se masom probijam, željno hrleći ka njegovom izvoru. O! Pa, još jedno: O! Onda, dugo ćutanje. U njemu milost i sreća i nežnost i mučnosti malo čak. Onda, osmeh. Ispred mene je stajao moj izvor sreće, za taj dan.
Opet sam bila sva svoja – cela. Opet je dan imao smisla. A, moja beležnica dobila i svoga domaćina: 1 srećni osmeh. No, jedan, ali je za sobom probudio još desetak kiselih, izveo ih na pravi put, pokazao milost življenja u tome danu. Taj jedan osmeh, pripadao je biću dvadesetih godina, lepom, kao što rekoh – mladom, momku sa iskrom u oku. Onom, koja ga živim čini, koja mu ne da da posustane iako se i sam do nedavno nalazio u grupi ne baš srećnih osmeha. Jer, kako kaže, neka mu je cura srce uzela. Neće da ga vrati. Pa, on svira, skupljajući novac za novo srce. Muk u meni nastade. A, ja deo koji nedostaje mučno tražim da srećna budem. I mrštim se i kiselim i namćorišem i ništa mi pravo nije. A, on? Bez srca, pa osmeh ima. Osmeh i želju da isti sa drugima podeli. To čini na jedini način koji poznaje – muzikom. Ne svirajući gitaru, niti violinu, ili neki treći, svima dobro znani instrument.
Mama, a zašto svira na letećem tanjiru? – čuh klinca kraj sebe, koji, gurkajući majku, šapuće ustreptalo. I liči. Ali nije leteći tanjir, niti oklop kornjače. U pitanju je handpan, ručno rađeni instrument, koji se ne može naći u slobodnoj prodaji, kako kasnije saznah. A, krasno zvuči! Budi osmehe i milost, koja te prati još dugo nakon slušanja. Naročito, kada je njegov svirač veštih ruku i iskrenih osmeha. Onih, koji okupljene oko njega klince, na skakutanja teraju, koji njihove ozbiljne roditelje bez teksta ostavljaju, ali svakako usrećuju kasnije, dok im deca tu milost prepričavaju poskocima svojim. Jer, deca znaju da prepoznaju tu iskru, koja krasi živost. I život krasi. I tako ja stojim, srećnoga osmeha, u smislenom danu, na pravome mestu, uz mile mi zvuke. Malo mi mučno bude, kad se setim da sam ja svoj deo na pravo mesto postavila, a nekome srce fali. No, vidim mu opet osmehe. Iskreni su i nade puni. Prilazim, ubacujem nešto novaca u torbicu pred njim, za to namenjenu. Da i on vrati deo koji nedostaje. Osmehom mu zahvaljujem na ulepšanom danu, na toj iskri u oku, koja nas je obasjala i danu nam smisao dala. Odlazim, sa željom da i on bude sav svoj, iskrenoga osmeha, sa srcem na mestu i devojkom koju voli, u njemu. Jer, to jedino ima smisla. Odlazim, uz zvuke handpan – a u mislima. Handpan, zapamtite! Obratite pažnju, kad prolazite Knez Mihailovom, dozvaće i vas kisele ili namćoraste ili tugaljive, možda izgubljene, dozvaće vas ovaj izvor sreće. Pratite njegove zvuke, poklonite sebi jedan srećan osmeh. Živeli!
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
