Priredila: Andrijana Savić
FOTO: Lainfo
Poput mnogih drugih pisaca Latinske Amerike, on je prevazišao okvire književnosti i kulture. Čovek među prijateljima poznat kao "Gabo" postao je heroj celog kontinenta kada se pridružio revolucionaru Fidelu Kastru i kritikovao nasilne intervencije Vašingtona u Vijetnamu.
Smatra se najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.
Rodio se 6. marta 1927. u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena, a živeo uglavnom u Meksiku. Markesa su do desete godine odgajali deda i baba, koji su mu pričali maštovite priče za decu i budili u njemu maštu.Tako je rodna Arakataka postala "model" za "Makondo", selo okruženo plantažama banana u blizini planina Sijera Nevada, gde se odvija "Sto godina samoće".
"Članovi porodice su mi govorili da sam počeo da prepričavam stvari, priče i slično, gotovo od kako sam progovorio", rekao je Garsija jednom novinaru.
Išao je u državni internat u blizini granice sa Bogotom gde je postao omiljeni đak i strastveni čitalac, kom su omiljeni bili Hemingvej, Kafka, Dostojevski i Fokner.
Prvo delo objavio je kao đak 1947. Bila je to kratka priča za list El Espectador, nakon što je urednik kulture napisao da "mlada generacija Kolumbije nema šta da ponudi u vidu dobre literature".
Njegov otac insistirao je da upiše pravo, ali je napustio studije i opredelio se za novinarstvo. Bio je slabo plaćen i kasnije je pričao kako mu je majka u prvoj poseti u Bogoti rekla da izgleda kao prosjak.
Njegovo novinarsko pisanje bilo je nadahnuto levičarskom ideologijom, kojoj se priklonio uglavnom zbog vojnog masakra iz 1928. u blizini Arakatake, kada su radnici na plantažama banana štrajkovali protiv United Fruit kompanije (kasnije "Chiquita").
Takođe, na njega je uticalo i ubistvo Horhea Elise Gaitana, levičarskog predsedničkog kandidata.
Preselio se u Evropu s dolaskom diktature na vlast.
Nakon proputovanja Istokom, preselio se u Rim 1955. gde je učio o kinematografiji, njegovoj dugogodišnjoj ljubavi.
Zatim je otišao u Pariz, gde je živeo među intelektualcima i umetnicima prognanim iz mnogih latinoameričkih diktatura tog vremena.
Vratio se u Kolumbiju 1958. i oženio se Mercedes Barčom, komšinicom iz detinjstva. Imali su dva sina, Rodriga, režisera, i Gonzala, grafičkog dizajnera.
Nakon što je 1981. optužen da simpatizuje pobunjenike M-19 i šalje novac gerilskim grupama u Venecueli, preselio se u Meksiko Siti, gde je živeo do kraja života.
Iako se najveći deo odraslog doba borio sa siromaštvom, život mu je kasnije transformisan slavom i bogatstvom.
Bio je izuzetan domaćin koji je voleo da pripoveda duge priče svojim gostima, ali je povremeno izražavao žestok otpor prema novinarima koji su mu uništavali reputaciju.
Odbio je ponude da se bavi diplomatskim poslovima i odbacio svaku mogućnost da se kandiduje za predsednika Kolumbije, iako je bio uključen u zakulisne pregovore između kolumbijske vlade i levičarskih pobunjenika.
Već u sedamdesetim godinama života, 1998. ispunio je životni san – kupio je većinske akcije kolumbijskog magazina Cambio novcem koji je dobio u okviru Nobelove nagrade.
Andrijana svojim pisanjem želi da ukaže na opasnost od kratkovidosti i misaonog daltonizma i podseti da sreću čine male stvari i veliki ljudi.
IZVOR: B92
_thumb2.jpg)
