Упознајте дијете рокенрола

Autor: Марко Перендић

ФОТО: Facebook

Прије неколико дана добијем позив драге особе да идемо на концерт групе Ван Гогх. Искрено, као поклоник рокенрола, био сам неколико пута на наступу нашег популарног бенда, али од последњег прошло је већ много времена. Приватно их више не слушам нешто много, мало ми се музички укус у међувремену мијењао, тражио сам неке нове музичке изазове итд. О групи Ван Гогх нећемо много трошити ријечи. То је један од најбољих и најквалитетинијих бендова не само у Србији, него у региону, константно добри, са истом позитивном енергијом, нимало агресивном, константно су присутни на сцени, константно иновативни, промјењени, а исти, популарни и са огромном дозом јединствености.

У последњих неколико година, 5-6, су и бенд за шире народне масе. Препознали су их да тако кажем и људи који приватно и не слушају рокенрол претјерано, али ипак су остали и за мене (који сам по питању музичког укуса некад јако избирљив) врло занимљиви, интересантни и некако моји из разлога што сам их слушао интензивно у једном периоду живота, био на приличан број наступа и зато што су настали у години мог рођења, што значи да смо на неки начин вршњаци, јер су све пјесме настале кад сам ја већ постојао. И да се вратим на почетак приче, иако сам мислио да више никад нећу бити на наступу групе Ван Гогх, мислећи да сам на неки начин то превазишао, на наговор драге особе, ипак сам отишао. Без еуфорије, наравно, али нешто ме повукло. Прво емоције према особи која ми је драга (ширимо љубав, људи), помало можда носталгија за неким данима кад сам ишао на такве догађаје, носталгија за неким данима који су, бар сам ја тако мислио, прошли, али...

Долазимо на концерт на отвореном. Љето је, обала ријеке Дрине, враћају ми се сјећања. Па, човјече, прије 10-ак година сам био на концерту групе Ван Гогх на овом истом мјесту! Додуше, бина је на супротној страни од тадашње. Силазим доле према маси, тактови познати, већ моје срце, глава и ноге цупкају, иде ,,Басна", стихови познати - ,,...од тог дана интензивно готиви се вук са змијом, а лији није јасно, она само мисли гласно, ВИШЕ СЕ НЕ ЗНА КО ЈЕ КО..." и враћају се сјећања.

Ту сам се тада, као клинац дуге косе, на Đулетову заповјед са бине ,,Шуткаааа!", шуткарао са екипом, скакао без мајице, поливао пивом... Нисам мислио прилазити много бини, знам тамо су сада неки нови клинци, као што сам тада био ја. Гужва је, гуркање, скакање и сл. Није ми до тога, али дјевојка ме повукла за руку и рекла: ,,Води нас што ближе бини". Опет ме повукло то ,,нешто", не знам шта, нешто изнутра, нешто што је урођено, дух дјечака, дух Петра Пана, урођена слатка немирна енергија, која цупка у ритму рокенрола. И кренули смо кроз масу, с циљем да идемо максимално близу, колико се може обзиром да смо закаснили, а публика је већ увелико била позиционирана. Пробијали смо се уз ,,извин' те, опростите, извин' те, опростите..." (реплика из једног цртаћа) до неких 10 метара од бине, даље није могло. Добра позиција, види се све, простора је било, около клинци, чак и они поприлично млађи од мене. Они поскакују, Đуле и екипа флексибилни, мало више приче између пјесама него што сам навикао, али Đуле шармантан, заводљив, зна са публиком. Искуство и урођен шарм раде посао максимално. Осјетио сам поново исти занос, пробудио се, скакутао уз хитове, нисам реаговао на Đулетову заповјед да момци у публици скину мајице, али сам је онако, у себи, скинуо и био онај исти дјечак дуге косе, исцјепаних фарки, у карираној кошуљи, који је некад необуздано скакао на концертима наших рок група. Поново сам ја био ја, исконски ја, позитиван и енергичан, дијете рокенрола.

У једном моменту Đуле каже: ,,Сада ћемо свирати једну пјесму која је настала кад вјероватно већина вас није била ни рођена, а већина ни близу тога, Мамааааааа...", а ја некако посебно поносан на себе, као дијете кад направи нешто корисно, што сам ја ипак био рођен кад су настале све пјесме групе Ван Гогх, пошто смо бенд (настао 1986) и ја као што већ рекох вршњаци.

Концерт групе Ван Гогх је био све оно што сма мислио да неће бити. Био је невјероватан унос енергије са бине, духа, атмосфера која је била позитивна, топла, некако породична. Био је то један нови, а стари Ван Гогх, гдје је Đуле преузео улогу коју треба да има - васпитача, узора, примјера како се понаша на сцени и уопште у животу, гдје у публици имамо родитеље са дјецом на раменима, дјецом која имају тек коју годину (једног малог дјечака у једном моменту је Đуле узео к себи на бину и држао га у наручју, каква слика, за сва времена), затим тинејџере. Њима се Đуле обраћа као родитељ, да уче, да се воле, да шире љубав, да родитеље што раније ,,пусте на миру" и осамостале се. Док сам поскакивао, осјећао сам се као раздрагано, весело, помало несташно дијете на трамболини. Моје срце и душа су буквално правили акробације на тој трамболини звука који је допирао са бине.

Сутрадан ми је особа која је била са мном на концерту, на Фејсбук послала снимак који је правио сам Đуле, на ком у једном моменту ја до струка искачем из масе, иако су испред мене били поприлично високи клинци. Тада сам поново почео да схватам шта значи рокенрол схваћен на прави начин, схваћен као љубав, као добри дух, као најпозитивнија енергија, као најљепши и најпозитивнији бунт, као нешто што мене и моје истомишљенике издваја од оних који нису љубитељи тог истог рокенрола, тог звука љубави и емоције, који ће за мене од рођења, па до смрти бити чиста емоција, чиста љубав и позитивна енергија, најчистији бунт, чисти бисер, створен људском руком. Увијек сам био преслаб за кик бокс, али очигледно ћу увијек и заувијек бити довољно јак, прејак и добар за рокенрол.

По препоруци аутора, послушати као буквар рокенрола, пјесму ,,Гиле шампион" групе Забрањено Пушење).

Марко је географ, поета, природњак, љубитељ животиња, темпераментан, сањар, бунтовник, партизановац.

Прочитајте и:

Smrt humoru! Slavimo glupost
Ovo je jedno obično devojačko veče
Ovo su neobične smrti kompozitora

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] ЦЦ [email protected], са назнаком "Пријава / Тематски колумниста". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 18 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti