Đorđe Kekić: Umetnost uz pomoć štapa i kanapa

Autor: Tanja Mitić

“Biti glumac znači biti predodređen da samim sobom govoriš o svetu u kojem živimo”. Ovim rečima je jednom prilikom, doajen nekadašnje jugoslovenske kinematografije, Zijad Sokolović opisao svoj poziv. Da li se vremenom položaj glumaca menja, ne znamo, ali smo sigurni da je mladima koji su željni dokazivanja na “daskama”, ova rečenica dobar lajtmotiv.

Vođeni ovom i sličnim idejama, a na inicijativu dugogodišnjeg saradnika, dečijeg pesnika Toda Nikoletića , u okviru Udruženja građana “Prijatelji dece Bača” , grupa entuzijasta - Marija Zolnjan, Ljubica Bogunović, Marija Popovski, Jadranka Karan , osniva dramski studio “Arlekino” . Sa prvom predstavom, “Pobuna u biblioteci” , Peđe Trajkovića, postižu neočkivane uspehe. To je bilo i više nego dovoljno, da se realizuje još jedna ideja – osnivanje neprofitne organizacije “Teatra mladih” Bač. U saradnji sa pozorištem “Stevan Sremac”, iz Crvenke postavljena je prva predstava “Čudnovata bolest” , Jovana Sterije Popovića, a u režiji Zorana Radulovića . Sa ovom predstavom “Teatar mladih” na Festivalu dramskog stvaralaštva amatera Srbije osvaja treće mesto za predstavu u celini, i dve specijalne nagrade. Prošle godine su nastupili i na zonskoj smotri dramskog stvaralaštva sa predstavom “Virus” , Siniše Kovačevića. Oni trenutno zajedno sa Timom za razvoj opštine Bač, aktivno sarađuju na raznim projektima, i vredno pomažu u pripremama najnovije predstave dečijeg ansambla “Arlekino”. Na današnji dan, pre tačno dve godine, “Teatar mladih” imao je premijeru svoje prve predstave. U intervjuu za “Vesti iz kraja”, uspomene je evocirao Đorđe Kekić , jedan od članova ovog ansambla.

Prva misao kad izađete na scenu?

To je jedno od najtežih pitanja, na koje ponekad ni sam glumac ne zna odgovor, ali u mom slučaju bi se moglo opisati kao neka “crna rupa” u kojoj više nema prostora mislima. Tu sve prestaje, jednostavno duboko udahnete i izgovorite tu prvu rečenicu. Kasnije je sve mnogo lakše.

Zašto gluma?

Zato što je gluma nešto što me privlači od malih nogu, imitacije takođe. Verovatno su me, kao i većinu druge dece, opčinile priče o magičnim vilama, neustrašivim prinčevima i lepim princezama, koji žive u nekoj dalekoj zemlji. Gluma je sigurno jedan od najlepših načina da ponekad zavirite u taj magični svet i zauvek odrastete do deteta.

Smatrate li da je umetnost u Srbiji skupa?

Smatram da je umetnost u Srbiji uništena, a ne da je skupa ili jeftina. Jeftina po svom prikazivanju i komercijalizaciji, a opet s druge strane, preskupa po tome šta može da pruži.

Pored rada u pozorištu, bili ste angažovani i u jednom televizijskom projektu. U pitanju je tv-serija “Kalfa” , koja se od decembra emituje na “Kanalu 9”. S obzirom da ste osetili ukus rada i na televiziji i na “daskama koje život znače”, recite nam, kom liku je teže udahnuti život. Pozorišnom, kakav je bio vaš Saša u predstavi “Virus”, ili Ognjenu, čiji lik tumačite u seriji?

Aleksandru definitivno. Ognjen je dosta lakša, jednostavnija i manje zahtevna uloga, bar sam je ja tako doživeo, dok sam kod Saše morao da doprem u samu srž njegovog života i surove svakodnevnice sa kojem se on bori.

“Daske” ili “TV” ?

Pozorište definitivno. Zato što je to osnov i polazna tačka. To je živ program, apsolutni fidbek i čista emocija. Na televiziji su dozvoljene i greške, koje se kasnije poprave i „ispeglaju” u montaži. Na “daskama” se odvija život.

Koliko je razumevanje vaše okoline za ono što vi radite zajedno sa ostalim glumcima iz „Teatra mladih”?

Na početku su bili skeptični, što je potpuno razumljivo, ali nakon što su odgledali prvu i drugu predstavu, u potpunosti nas podržavaju, čak nam i pomažu na jedan konstruktivan način, te nas njihovim predlozima i sugestijama usmeravaju da stvaramo umetnost, pa makar to bilo “uz pomoć štapa i kanapa”. To svakako predstavlja veliko zadovoljstvo i satisfakciju, ali sa sobom nosi i veliku odgovornost.

Šta fali mladima u opštini Bač?

Više kulturnih dešavanja. Mada, kad sagledavamo stvari iz bilo kojeg ugla, ne možemo kriviti omladinu. Ima tu čitav niz činilaca koje treba promeniti, kako bi u mladima probudili svest o umetnosti, kulturi i njenom značaju.

Trenutno radite i na pripremi dečije predstave, “Tužljivi princ i smešna princeza“, čiji su glavni akteri, „mali glumci”, umeničkog studija “Arlekino”. Možete li povući paralelu između rada sa decom, u odnosu na rad sa odraslim članovima vašeg ansambla?

Da, predstava “Tužljivi princ i smešna princeza”, u režiji Jadranke Karan, bi 02. aprila trebalo da ima svoju premijeru, stoga smo se svi angažovali da im pomognemo, a oni su super. Znate kako, sa decom je najlepse raditi, ali je i dosta zahtevno, pogotovo što većina njih sada prolazi kroz period puberteta, pa imaju neke svoje “bubice”. Ali, onog trenutka kada izađu na scenu, sve se to zaboravlja.

Da imate čarobni štapić, šta biste prvo promenili?

Zle ljude koji uništavaju ono dobro.

***

POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.

Odricanje od odgovornosti