2+2=4 Делује једноставно, зар не? Нема двоумљења, нема остатака, нема места размишљању и калкулисању да ли је резултат тачан. 2+2 је увек 4.
У животу није баш тако - јер живот није математика, речи су нашег овонедељног саговорника, Душка Богданића.
Његов живот креће из Бања Луке, где је завршио гимназију и редовне студије ПМФ-а. Следе магистарске студије у Новом Саду, међутим пре завршетка истих добија Дулвертон стипендију Универзитета у Оxфорду на којем докторира. Са дипломом докторанта враћа се у Бања Луку где је радио као професор читавих 6 месеци. Размишљање у смеру значаја континуираног образовања и усавршавања га води у Цирих, у којем је тренутно на постдокторату ( Марие Цурие Ресеарцх Феллов). Ускоро планира да се врати тамо одакле је и кренуо - ПМФ, Бања Лука - на којем је изабран за доцента. Бројеви му значе, не само у струци већ и у спорту. Посебно се радује "тројкама" на кошаркашком и "седмерцима" на рукометном терену. Својевремено је био и вишеструки студентски првак УК, а једном је његов тим био на поцизицији број 1 у националном првенству Енглеске у рукомету.
Бројна искуства плус бројне паметне мисли и савети Душка Богданића резултатирају мојом препоруком да пажљиво прочитате редове који следе!
Ваш пут каријере и образовања је обележен земљама као што су Босна и Херцеговина, Србија, Велика Британија и Швајцарска. Шта је оно што их везује а шта их чини дијаметрално супротним?
Образовни системи се доста разликују. Од самог извођења наставе, односа према науци, па до квалитета студената. У томе предњачи Оксфорд, чији образовни систем је заиста фантастичан. Квалитет људи који конвергирају ка Оксфорду је феноменалан, тако да се много научи и кроз свакодневне разговоре и друге ваннаставне активности. Образовни систем у Швајцарској је много ближи нашем, мада је знатно строжији. Што се квалитета живота тиче, чини ми се да је скоро све боље на западу него код нас: од могућности запошљавања, избора потенцијалних каријера, па до животног стандарда. Швајцарска је неприкосновена јер социјална стабилност и висок животни стандард су нешто што представља велики магнет за многе младе стручњаке. Предности градова као што су Оксфорд и Цирих су у њиховом интернационалном карактеру, што у многоме олакшава адаптацију на стил живота у овим градовима.
Иако одлазак у страну земљу, у Вашем случају у Велику Британији на Оксфорд, са собом носи многе авантуре и могућност употпуњавања социјалног капитала, ипак није лако одлучити се на тај корак. Шта Вас је подстакло и улило снаге да усавршавање, образовно и професионално, наставите ван своје земље?
Да, није лако отићи. Одлуку о одласку сам донео након много размишљања, али у том тренутку жеља за адекватним образовањем је била довољна да ме мотивише на такав корак. Нимало није пријатно сазнање да земља у којој зивиш не може да ти пружи шансу да до краја развијеш свој таленат и добијеш образовање које заслузујеш. Гледајући са ове временске дистанце, одлука да одем у иностранство је била једна од најбољих у животу и у потпуности је променила мој живот на боље.
Неретко се прича о проблему "одлива мозгова" - стручњаци, врхунски познаваоци свога посла одлазе и са собом носе најважнији капитал 21. века а то је знање. Ви сте се радо одазвали позиву НВО иСербиа да будете један од ментора у пројекту "Србија на вези" , који има за циљ повезивање доказаних стручњака из дијаспоре и младих из Србије, који су на почетку својих каријера, а све у форми онлине менторства. Који је био главни мотив за Ваше - ДА, желим да своја знања и искуства поделим са другима"?
Зашто да не, мислим да је ово једна заиста сјајна идеја. Неколицина младих људи који су укључени у пројекат ће моци из прве руке да сазнају доста о искуствима ментора. Мислим да суштина овог пројекта није толико у преношењу знања, већ искустава и стицању информација из прве руке о томе како је то у иностранству, шта је потребно за успешну, у мом случају академску, каријеру, какви су то проблеми са којима се наши научници срећу када оду у иностранство итд. Знање само по себи не вреди много ако се не подели са другима.
_thumb2.jpg)
