За време Првог светског рата у српској војсци је ратовало двадесетак жена - војника. Флора је једина жена са територије западне Европе која се у овом рату на фронту борила са пушком у руци. Милунка је једина жена икад одликована француским Ратним крстом са златном палмином граном. Флора и Милунка и њихове другарице - војници, скоро да су заборављене и у свету и код нас, али сећање на њих ће живети уколико у себи препознамо њихов борбени дух.
Autor: Марина Митић
ФОТО: Findmypast
Милунка Савић, која је рођена у селу Копривница код Рашке, са својих двадесетак година, решава да учествује у рату. Сече косу, преоблачи се у мушко одело и одлази у И Балкански рат, као добровољац, под именом Милун Савић. Пошто је њен прави индентитет откривен још у Балканским ратовима, она узалудно, на почетку И свеског рата, чека свој војни распоред. Не добивши га, одлази код генерала Степе Степановића, који је одбија, али она стиже и до начелника Врховне команде Радомира Путника, који такође покушава да је поколеба. Тиха, а упорна, ипак побеђује. Добија распоред у Гвоздени пук.
<�имг цласс="лфлоат"срц="хттп://с17.постимг.орг/нфзсбнпзз/220пx_Милунка_Савиц.јпг" />
ФОТО: Wikipedia По завршетку Великог рата, Милунка је добила мало имање у добровољачкој колонији недалеко од Новог Сада. Радила је у Босни и Херцеговини као куварица, болничарка, те у фабрици за шивење војних униформи, као чистачица у Хипотекарној банци у Београду. После Другог светског рата, нова власт јој додељује пензију. Удала се почетком 20 - тих година XX века за Вељка Глигоровића, са којим је добила кћерку Милену. Брак је трајао кратко. Убрзо је усвојила још три ћерке: Вишњу - Радмилу, Милку и Зорку. Сама је отхранила и одшколовала више од тридесеторо деце. Ђерка Милункиног рођеног брата Милана, Драгица Николић, је описује као ауторитативну и хуману. „Умела је да командује, али и да воли. И била је врло поносна, није хтела никог ништа да моли, а за друге, све би учинила“. Милункини поштоваоци са којима се дописивала после рата, били су: др Арчибалд Рајс, адмирал Гепрат, генерал Франше д’Епере. Умрла је 5. октобра 1973. године. Рођена у Јоркширу, у Енглеској, Флора Сендс, која тада има 38 година, сазнаје да је почео рат. Решена је да у њему учествује. Сама се довози својим француским тркачким аутомобилом до седишта британског Црвеног крста у Лондону. Као болничарка стиже у Србију, где брине о рањенима и болеснима у Ваљевској болници за време епидемије тифуса, којег је и сама прележала. Новембра 1915. године, Гвоздени пук, у подножју Бабуне, грчевито брани одступницу српској војсци, која се повлачи ка Албанији. Флора сматра да је ово згодна прилика да оствари своју жељу да се наметне као војник. Флору, пуковник Димитрије Милић, као и пуковник Васић, а затим и капетан О'Грејди из Британске војне мисије, покушавају да одговоре од њене замисли, но она је упорна. Тако се обрела, овог пута као војник у Гвозденом пуку „Књаз Михаило“ Моравске дивизије, у коме је већ била Милунка. У биткама 1916. године код Битоља, Флора је задобила тешке ране од бугарске гранате. Кратки период, који је за време рата провела у Енглеској, искористила је за прикупљање помоћи српској војсци. Објавила је аутобиографију „Енглескиња, жена - наредник у српској војсци“. Одликована је Карађорђевом звездом са мачевима. У активној служби, стигла је до чина поручника, а у резерви је унапређена до чина капетана прве класе. <�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с15.постимг.орг/ајобвццхн/220пx.јпг" /> ФОТО: Wikipedia Флора је заволела Србију, те је после рата остала да живи у Београду. Удала се за руског емигранта Јурија Јуденича. Добро је овладала српским језиком, а Србију сматрала својом другом домовином. После ИИ светског рата, неуморног авантуристичког духа, одселила се са територије Југославије. Приликом последње посете Београду, 1954. године, за новине је изјавила: „Ја сам увек била на страни малих нација и слабијих“. Умрла је 24. новембра 1956. године у Енглеској. Ове две ратнице живеле су у време када су се жене у свету још увек бориле за своја основна права на образовање и рад, када им још није било дозвољено ни право на гласање. Различитог порекла, образовања и сензибилитета, обе су се бориле за оно у шта верују, онако како су најбоље умеле. И данас се жене боре за своје место под сунцем. Истраживања говоре да је жена са једнаким образовањем, еквивалентним радним искуством, на истом радном месту, мање плаћена од свог мушког колеге. Жене су данас научници, хирурзи, војници... Све што је раније било незамисливо. Проблеме сагледавају из другог угла, што понекад доводи до иновативних решења. Не само женама, већ свакоме ко има довољно храбрости и знања, без предрасуда, треба пружити шансу. Тако свет, вођен новим идејама, напредује. Сећање на ове две хероине неће избледети, уколико и сами храбро следимо њихов пример. *** Прочитајте и:
При повлачењу, које започиње 1915. године, бива тешко рањена. Тако рањена, уз помоћ сабораца, прелази Албанију. Опоравља се. На Кајмакчалану, код Црне Реке, сама је заробила двадесет тројицу бугарских војника. Овај одличан бомбаш, носилац је многих одликовања, а нека од њих су: Албанска Споменица, две Карађорђеве звезде са мачевима, два ордена француске Легије части 4. и 5. реда, руског Крста Светог Đорђа 4.реда, енглеског ордена Светог Мајкла и Светог Đорђа 3.реда.
Марина воли да пише...
Lilijan Mari Dizni: Žena iza magije Diznija
Majke srpskih velikana
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] Цц [email protected], са назнаком „Пријава / о женама“. Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
