Autor: Marija Planić
FOTO: Print Screen Youtube
Nikola Simić je rođen 18. maja 1934. godine. Njegova prva ljubav bilo je slikanje, ali je odustao od srednje umetničke škole i posvetio se glumi. Glumačku karijeru je započeo još u osnovnoj školi, preko dramske sekcije u gimnaziji, a kasnije je diplomirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi profesora Josipa Kulundžića. Pored Nikole, u njegovoj klasi bili su vrsni glumci poput Velimira Bate Živojinovića, Aleksandara Aleksova, Radeta Đuričina, Ružice Sokić, Radmile Andrić i Ljilje Marković.
Bilo je poznato da je često odbijao da razgovara sa novinarima, jer je bilo mnogo onih koji su mu postavljali intimna pitanja, na koja nije želeo da daje odgovore. Smatrao je da neke stvari jednostavno nisu za javost, pa su mnogi za njega rekli da je „veoma težak sagovornik“.
Prvi amaterski počeci u glumi datiraju još iz osnovne škole, kada je glumio u predstavi njegovog rođenog brata Slavka Simića, koji je takođe bio glumac. U jednom intervjuu za Radio televiziju Srbije, u emisiji Tatjane Peternek Aleksić „TV lica kao sav normalan svet“, je izjavio da je nakon odigrane prve (bratovljeve) predstave pitao brata kako je odglumio, na šta mu je Slavko odgovorio: „Od tebe nikada glumac postati neće“. Posle toga je nastavio da glumi u gimnaziji, u dramskoj sekciji.
Kada je odlučno rekao bratu da želi da se bavi glumom, on je pokušao da ga ubedi da to ne treba da radi. Kako je rekao: Glumački hleb je jako gorak. Međutim Nikola je bio odlučan u onome što želi da uradi i nije poslušao bratovljeve savete.
Za sebe je, u tom intervjuu, govorio da je, u suštini, jedno veliko dete i da je taj osećaj, zapravo, bio njegova pokretačka snaga. Smatrao je da glumci nikada ne treba da odrastu.
Napomenuo je da nije lako igrati komediju. Onda se nadovezao na to da je predstavu „Dundo Maroje“ igrao u Dubrovniku ‘77 godine. Brat mu je nekoliko sati pre igranja javio da mu je otac umro, a po njegovom ponašanju niko nije primetio da se nešto dogodilo. Pomenuo je i to da je dva dana posle sahrane njegove majke igrao „Bubu u uhu“. Upravo to pokazuje da glumac nema prava na „lično“ i da je to, kako kaže, lepota i surovost ovog posla, ali da sve zavisi kako ga shvatamo.
U Večernjim novostima navode jednu njegovu izjavu o tome kako je došlo do toga da često igra komedije, gde napominje da ne zna kako su ga „turili" u komediju i kako su ga prepoznali za taj žanr, jer, kako kaže, uvek je bio vrlo ozbiljan. Smeh je nešto najblagotvornije na svetu - čovek kroz smeh zaboravlja sve nevolje. Neka to bude makar i za trenutak, ali taj trenutak je dragocen. Strašno je kad se osvrnete, pogledate unazad i vidite da je ovde uvek bilo neko teško vreme. Valjda zato i smeha nikad dosta, jer da smo bogati i da živimo lepo i srećno, sigurno bi nas više interesovala klasika. Zato mi je danas i drago što sam toliko igrao u komedijama, iako se lično ne osećam komičarem, govorio je Nikola Simić za Večernje novosti.
Filmovi, serije, crtani filmovi i predstave
FOTO: Kurir
Godina 1982. i film „Tesna koža", u režiji Miće Miloševića, bio je, na neki način, „prekretnica" u karijeri Nikole Simića - pred bioskopskom publikom tadašnje Jugoslavije prvi put se pojavio u liku referenta Dimitrija Mite Pantića.
Njegova kultna ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije su: „Ljubav i moda" Ljubomira Radičevića, „Pre rata" Vuka Babića, „Laf u srcu" Miće Miloševića, „Lude godine" i „Erogena zona" Dejana Karaklajića, „Davitelj protiv davitelja" i „Siroti mali hrčki" Slobodana Šijana, „Lajanje na zvezde" Zdravka Šotre, „Bumerang" Dragana Marinkovića, „Jagoda u supermarketu" Dušana Milića, „Čitulja za Eskobara" Milorada Milinkovića i mnoga druga.
Pored filmova tu su i serije: „Vruć vetar" Aleksandra Đorđevića, u kojoj su Nikola Simić i njegov brat, čuveni glumac Slavko Simić, ostvarili antologijske likove Vuka i Tanasija Tase Lukića, zatim „Pozorište u kući" Dejana Ćorkovića, a onda su došli serijali: „Srećni ljudi", „Porodično blago", „Stižu dolari", u kojima je Simić takođe igrao Pavićeve junake - Mihajla Ostojića, Tripka Trišu Stojkovića, Aleksandra Leku Ljutića, koji su ga „održali“ na poziciji jednog od naših najboljih komičara svih vremena. Zatim, „Ljubav, navika, panika" Nebojše Romčevića, gde je igrao Miću i druge.
U njegovoj bogatoj pozorišnoj karijeri jedna predstava je, ipak, bez premca: vodvilj Žorža Fejdoa „Buba u uhu“, diplomski rad Ljubiše Ristića, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) od 1971. godine. Na repertoaru je ostala 43 godine i slavnog glumca je samo smrt mogla od nje da rastavi, jer tokom više od 1500 izvođenja Nikola Simić nikada nije izostao sa predstave.
Na sceni JDP-a igrao je brojne likove iz komičnog i dramskog repertoara: Guverner i Trgovac („Kandid ili Optimizam”); Poco („Čekajući Godoa”); Arkadije Arkadijevič („Punjene tikvice”); Bopčinski („Revizor”); Vića i Jerotije („Sumnjivo lice” iz 1969. i 1990.); Pomet („Dundo Maroje”); Grobar („Hamlet”); Sava Savić („Protekcija”); Mita („Zunzara”); Nikola („Rat i mir u kafani Snefl”); Čovek koji se najviše boji („Otkriće”); Gospodin Simić („Skakavci”).
Oduvek je imao je želju da zaigra u mjuziklu, pa mu se želja ispunila kada su ga angažovali u mjuziklu „Producenti“ Pozorišta na Terazijama.
FOTO: Blic
Poznat je i po tome što je sinhronizacijama crtanih filmova na srpski „pozajmljivao“ glas Dušku Dugoušku, Mikelanđelu i Sekaču u Nindža kornjačama, Megatronu, Blustriku i Čipu Čejsu u Transformersima.
Nagrade i priznanja
Tokom duge karijere osvojio je niz nagrada: dobitnik je Sterijine nagrade i tri godišnje nagrade JDP-a. „Ćele kulu” (današnju „Naisu”) za najbolju filmsku kreaciju dobio je 1975. godine i više nagrada za životno delo - „Branislav Nušić”, „Pavle Vuisić” i „Zlatni ćuran”. Dobitnik je Srebrne arene u Puli.
Primajući nagradu „Pavle Vuisić" na Filmskim susretima u Nišu 2005. godine, Nikola Simić je izjavio: Ovo je priznanje za sav onaj rad, za sav trud koji sam posvetio vama, draga publiko. Da nije vas, ne bi bilo ni mene i hvala vam što me toliko dugo verno pratite. Meni je ovo vreme neobično brzo prošlo, iako mi je otac govorio da godine posle šezdesete prolaze kao dve za jednu.
Šta je Nikola govorio o današnjim u odnosu na nekadašnje crtaće, možete pogledati u odlomku iz emisije „TV lica kao sav normalan svet“:
Ovaj tekst je deo serije #meetSerbia. Podelite ga!
IZVORI: RTS: emisija „TV lica kao sav normalan svet“ / Blic / Večernje novosti
Marija je zaljubljenik u pozorište, koja kroz svaku svoju ulogu pokušava, najpre da razume postupke ljudi u pojedinim situacijama, a potom da svoje saznanje prenese na gledaoce.
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
