Професор нам је једном приликом испричао (Филозофски факултет је у питању, и професор филозоф), како је рекордан број људи на студије филозофије пријављен '99. године. Преко 100! На нашем факсу никад није пријављено 100 људи који би желели да студирају филозофију.

Autor: Бранка Дундић
Наш професор нам је то овако објаснио: "Те '99. људи су се суочили са објективном опасношћу од смрти и губитка свега што имају. Те ратне године, дословно смо били егзистенцијално угрожени, те је нужношћу која проистиче из самог описа онога што називамо људском природом, уследило питање о смислу и вредности наше властите егзистенције. И отуда људи код нас. Зато, јер су хтели одговоре. Зато, јер одговори које су добијали и са којима су живели, а које су узимали здраво за готово - више нису могли да задовоље. Зато, јер нису проблематизовали једно тако једноставно питање: А шта ако ми бомба падне на главу?!"
Да ли сам ја добила одговоре које сам желела и који су били мој разлог за уписивање филозофије... хм... Радије бих рекла да сам уместо тих одговора добила мноштво нових питања, а да при том то не кажем у смислу да моја очекивања нису испуњена. Но, нећу да причам о себи.
А о чему хоћу да причам? О нама. О људима.
На тему бомбардовања, егзистенцијалне угрожености и најезде на Филозофски факултет, наш професор је дошао јер нам је претходно покушао објаснити како сваки човек у себи крије потенцијалног онтолога. "Онтологија" је једна реч коју ја никад нигде изван филозофских кругова нисам чула, и уопште не очекујем да било ко зна шта значи. Изненадили бисте се када бих вам рекла који су све термини мени тешки за разумевање. Али, рецимо да је хтео рећи да је сваки човек филозоф, а да се та филозофичност буди у граничним животним ситуацијама, кроз искуства која неминовно отварају питања.
Но, такође ми није циљ да величам свој одсек. Пре бих да поразмислимо о тим ПИТАНЈИМА која нам живот намеће.
ЕГЗИСТЕНЦИЈА. Рабимо ми у Србији ту реч нашироко, чини ми се. Кажемо "пука егзистенција", или "једва егзистирам", или тако већ нешто... При том се мисли на СИРОМАШТВО. Немам ништа сем пуке егзистенције - дакле, постојим, удишем ваздух, функционишем на нивоу животиње, и то је једина садржина квалитета мог живота.
Чињеница је да би новац решио добар део ових проблема (кажем у множини, јер "пуко егзистирање" је проблем који вуче небројено много под-проблема). Сатанизовати новац значило би сатанизовати човека, јер новац није имплементиран у друштво, већ је његов производ, дакле, производ човека, његово чедо, а његова отпорност према изумирању много говори о његовом фундаменталном карактеру.
Али, одакле тај тријумф новца? Испада да је, све док нам не падне бомба на главу, смисао и сврха наше егзистенције - новац. Ето, дакле, такав је човек. Треба да му падне бомба на главу, па да се у тој глави упали лампица. Да се окрене себи, мишљењу, вери, вредностима, критици вредности. Све дотле, добар је и супститут за све то. Срам га било!
Ипак, зашто је то тако? Зашто нам је тако тешко да се мало, онако с времена на време, фокусирамо на тај смисао наше егзистенције?
Можда зато што су такви покушаји толико пута осујећени? Можда зато што нам тако често говоре о вредностима, а да, притом, тешко да би ико умео да нам објасни шта вредност јесте.
Егзистенцијализам је филозофски правац који се бави проблемом људске егзистенције, односно њеним пољуљаним темељима, с обзиорм да се јавља након Првог светског рата. Основна теза егзистенцијалиста јесте да „егзистенција претходи есенцији“. То значи - прво постојимо, па тек онда то наше постојање (евентуално) добија смисао. Бачени смо у свет.
Нема одговора. Наше је да се питамо. Али одговора нема. Али наше је да се питамо. А наше је и да се уморимо од питања. Или да одустанемо од њих. Или да их игноришемо.
Можда то и није тако велика мана човечанства, то што чека бомбу да би се пробудило. Јер, све док не поставимо себи то чувено питање о "смислу живота", нама као смисао сасвим фино служи и тај гнусни новац који нам омогућује те гнусне ствари као што су путовања, лепе крпице, престижни универзитети, сита и подмирена породица... А када једном поставимо то питање, тада одједном испада да је и тај богаташки живот заправо "пука егзистенција". И шта онда?
Наше је да постављамо питања. Али одговора нема. Али наше је да се питамо. И да се никад не уморимо.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? ЦВ и један текст пошаљите на оффице@иСербиа.рс, са назнаком "Пријава / новинар". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE