О небеском бесу, поплавама и војсци.
Autor: Ivan Lalić
ФОТО: TANGOSIX
Сигурно сте чули за ону басну о дечаку који је викао: „Вук!” Ако јесте, онда знате и да се неславно завршила за дотичног јуношу, пошто је прокоцкао поверење својих сународника и остао сам на ветрометини када је звер најзад наишла.
Какве то има везе са катастрофичним поплавама у српско пролеће 2014. године?
Одговор је: Баш никакве.
Прецизније, код нас су улоге потпуно замењене. Код нас су спасиоци ти који су кукали да су голоруки, али су се за разлику од оних из басне, ипак одазвали када је водена звер коначно наишла. Учинили су то муњевито и срчано, али на климавим ногама. Прецизније, елисама.
Иако мала, недовољно попуњена, обучена и опремљена, Војска Србије била је та која се прва одазвала када су Колубара, Тамнава, Сава и остале речице и реке кренуле да преливају из својих корита и носе Посавину, Мачву и Западну Србију пред собом. И да није било ње, мртви се не би бројили у десетинама, већ у стотинама, а можда и хиљадама. Част полицији и специјалцима, али када је загустило, људи су се окретали маслинастозеленој за спас. И спас је стигао, на једини начин на који је могао. Копно, путеви и железница су нестали преко ноћи и до одсечених и угрожених се могло доћи само чамцем или из ваздуха. Како је наплавина у себи скривала мноштво препрека, најефикасније средство спасавања постао је – хеликоптер. И то не било какав, већ онај спасилачки. Са дизалицом, корпом, довољно простран и стабилан да дуже времена лебди над једном тачком.
Од некада моћне ЈНА, југословенска, а потом и српска војска наследиле су највећи део технике. Малтене сву. Црне деведесете и сиви нови век није донео никаква нова улагања у наше одбрамбене снаге, што је поготово тешко погодило њихов најелитнији и најтехничкији вид. Ваздухопловство. Са летелицама набављеним током осадесетих година прошлога века, број оних које су могле да се вину у небу рапидно је опадао кроз пустош ратова, бомбардовања и санкција. Када су у питању транспортни хеликоптери, цифра се зауставила на – девет. Да, добро сте прочитали. Девет. 9. За земљу од 7 милиона становника и за војску која броји око две десетине хиљада људи под оружјем.
Срећа у несрећи је била што нам је преостао практично неуништиви тип хеликоптера. Уз америчког „хјуија”, најпознатији хеликоптер на свету. Произведен у преко 10 хиљада примерака. Руски, екс совјетски. „Осмица”. Mil Mi-8.
Узлетео још током шездесетих, своју основу није много мењао. Била је то права совјетска машина: једноставна, масивна, издржљива и јефтина. Неко ће рећи и ружна. Али је радила свој посао. И много више од тога. Доживела је многе варијанте, летела на свим континентима, од ледара Антарктика, преко свих светских мора и океана, до афричких пустиња. И на то свом путешествију, стигла је и до бивше СФРЈ. Први примерци су стигли 1968, а последњи 1981. И баш ти последњи примерци су јунаци наше приче.
Да, добро сте прочитали. Седам од тих девет „осмица” у нашу земљу је ушло 1981. Пре равно 33 године. Тридесет и три. И за те 33 године нису седели склопљених елиса. Напротив. Превозили су терет, војнике, рањенике, дављенике, хитне медицинске случајеве. На њих је пуцано из словеначких, хрватских, босанских и албанских пушака. Успели су да преживе несташицу делова и горива деведесетих, НАТО бомбе 1999, па још један период беде од 2000. наовамо. У ретком светлом тренутку, на њима је извршен генерални ремонт крајем прве деценије овог миленијума и животни век, који иначе износи три деценије, продужен им је за још пет-шест година. Можда и неку преко тога, ако их приштедимо. И ти и ти такви пензионери, антиквитети на небу, бројали су своје последње године ту и тамо летећи за потребе наше малене војске. До овог пролећа.
Тада је њих пет-шест који су били исправни и спремни, по ко зна који пут морало да се вине у ваздух и иде тамо где други нису могли. Шкрипали су, цвилели и љуљали се под теретом Обреновчана, Шапчана и Митровчана. Али су остајали у ваздуху, мало мање због традиционалне совјетске израде, а мало више због труда и храбрости њихових посада из 890. и 119. мешовите хеликоптерске ескадриле са аеродрома Батајница и Лађевци код Краљева. Пилоти и механичари „Пегаза” и „Змајева” по ко зна који пут су извели своју магију. Магију знања, довитљивости и потпуне импровизације. Знајући да њихове „осмице” немају дигиталне инструменте, ГПС-ове и инфрацрвене камере, морали су да лете само за дана. То је практично значило да елисе неће мировати од првог светла до последњег зрачка сунца. И нису. Вртеле су се, као и првог дана. И нису се откачиле, јер поред Бога, на то пазе и посаде на земљи. Људи који крпе, буџе и растежу нерастегљиво већ четврт века. И за разлику од од своје сестре на тлу, вода је држала и након одласка од мајстора и овај пут.
Ни први, али можда и последњи пут. Јер, и поред пилотског и механичарског умећа, све људском руком прављено има свој коначни животни век. И „осмице” су, у одсуству бољег поређења, на самрти. Не од неке тешке болести, већ од – старости. Никада нису ни биле предвиђене да лете оволико дуго, у оваквим условима и уз овакво (не)одржавање. Сада им је сваки дан чист ћар. Али тих дана је, као и легендарних хеликоптера, све мање. Једног од тих јутара, на сирену за узбуну одговориће тишина. Једног од наредних дана када сви буду викали: „Вук”, елисе њихових масивних петокраких ротора од чистог руског челика неће се завртети. Једног од тих дана када будете гледали у небо тражећи спас, оно ће остати празно.
Сетите се тога када следећи пут будете рекли да нам не требају војска, ваздухопловство, авиони и хеликоптери.
Сетите се тога када будете тврдили да за тих десет милиона евра колико кошта најновији примерак унука „осмице”, Ми-171, може много гладних уста да се нахрани, да се среде школе и уреде болнице.
Сетите се тога када се и следећи пут будете ослонили на помоћ политичара, како домаћих и страних.
Сигуран сам да ћете се свега овога сетити.
Али, са једном битном разликом.
Тада ће већ бити касно.
Прекасно.
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
