„Ево пет динара…”

Autor: Звончица

ФОТО: IMDb

Ово је, можда, најнезанимљивији и најдосаднији текст, који ћете данас прочитати. А можда и није.

Звончица у епизоди: Земљо, отвори се!

Пођимо од чињенице да када сте незапослени, имате слободног времена на претек. То подразумева могућност да се будите мало касниије у односу на остале; да се у току дана посветите стварима које волите (без обзира на то што вам не доносе профит); да никада нигде не журите; да приуштите себи лагане, двочасовне шетње са пријатељима (од куће до центра града и назад) - овде хоћу да кажем да можете да шетате, тј. да не користите градски превоз тако често (ово некоришћење или повремено коришћење градског превоза, као и последична неупућеност у функционисање истог, је веома битна ставка у даљем тексту и послужиће ми као оправдање за несмотреност-смотаност, како год).

Добијем позив да пар дана проведем изван града (имате времена и за вишедневне посете родбини, јер, јелте, не радите ништа). Прихватим. Седнем на бус, и правац железничка станица. А одатле, возом, у други град. Проведем тамо три дана. Враћам се. Опет воз. Опет бус. Чекам аутобус...и чекам. Прилично је касно, само хоћу да стигнем кући, и да се одморим. Степен пажње - низак, да нижи не може бити (онај који се односи на спољни свет, на све оно што се дешава око мене - неки људи, који живе неке своје животе, и чекају неке своје бусеве; неки аутомобили; светла; звуци; нека уобичајена кретања и слике. Много више (превише) сам концентрисана на песму, подешену на repeat, читавих сат и нешто, колико траје пут. Оно када вам се песма баш допадне. Размишљам- да ме сада неко пита да му пустим омиљену песму, ова би то била. Да, понекад тако размишљам о небитним(?) стварима. Да резимирамо, обожавам песму – скороћудазаиграмнасредулице – ниво обожавања. Don’t jugde. Певам у себи, најгласније могуће, готово пригодно за ситуацију која следи, речи: „Cause I’m a creep, I’m a weirdo…”. А ево га и бус, два, уствари. Један мора бити онај којег чекам. Прилазим… овај први није. А овај други… намрштим се - изоштравам слику (ово ће разумети само они који слабије виде, а одбијају да носе наочаре за вид у јавности), јесте, то је тај! Коначно.

Сви на прва врата - ново правило, недавно уведено (заједно са новом ценом – и сада се питам како… зашто… зашто ме улазак на прва врата није подсетио да је уведена НОВА ЦЕНА?!). Улазим претпоследња. Не волим да се гурам и панично ускачем у возило, као да је чопор вукова пуштен на мене (неким људима је пронаћи слободно место у аутобусу животна мисија). По обичају, сачекам да сви уђу, па ћу и ја. Али, младић који је стајао поред, ставом (корак уназад, да ја прођем) ми покаже да уђем испред њега. Леп гест, редак гест, помислим. Баш лепо. Пружам новац возачу, он (несигурно – касније/прекасно схватам) пружа карту. Узимам је, и упутим се на место за стајање. Али, нешто се ту десило, имам неки чудан осећај. Секунде су у питању, милисекунде!

Процесуирам информације, паркирам се близу првих врата, и схватам… Буахахаха! Нееее! Буахахаха! Б.л.а.м. Управо сам ушла у бус, платила стару цену (потпуно несвесна те чињенице), и ноншалантно одшетала. А шта се, уствари, десило? Возач ми се највероватније обратио са: „Још пет динара?”, ја не трепнувши прођох (случајно, стварно случајно), а младић (непознат-културан-мојхеројтогдана-младић): „Ево пет динара…”. Чула сам све то, али ни на тренутак нисам помислила да се њихова „прича” односи на мене. „Cause I’m a creep, ‘cause I’m a weirdo…” ми пробија бубне опне, а у руци карта на којој јасно пише нова цена. Одмахујем главом, у неверици. А онда схватам још нешто – да сам ја, и када сам кретала (три дана раније), предала исту количину новца возачу (надам се да није био овај исти), блажено несвесна своје несвести. Стојим, не померам се. Немам појма шта да предузмем. Гледам у стакло испред себе, тачније, у свој одраз у њему. Смешна сам, и читава ова ситуација је смешна. Ја имам тих пет динара, није да немам, али као да је то сада, уопште, важно. Умирем од смеха у себи. Ако ускоро не скинем тај неприродан осмех са лица (спој неверице и блама), путници ће помислити да ми нешто фали.

Вожња је трајала неколико минута, а ја ни макац. Знам, није набољи избор реакције. Нисам се снашла. Младић није био у близини. Није било сврхе да се обратим возачу након просветљења које доживех. Опростила сам себи ту глупост, тај тренутак непажње. Дешава се. Други пут ћу знати боље. Помислила сам – Шта би било да, тог дана, ту, није било овог младића, да сам ушла последња? Можда мало више или мало мање непријатно? Није ни битно. Срећна сам што сам и на овај, крајње бламатичан, начин била сведок славе незаинтересоване људскости. И зато овај текст посвећујем свим херојима – обичним, добрим људима, којима је чињење добрих дела урођена реакција. Хвала Вам.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с24.постимг.орг/4цвккаy1х/тханкс.пнг" />
ФОТО: Photobucket

Always look on the bright side of life...tu du, tudutudutudu.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti