Ево зашто се глас Јоване Томашевић далеко чује

Autor: Marija Planić

Традиционално, девет година заредом се, у знак сећања на живот и визију др Зорана Đинђића, одржава такмичење у беседништву под називом „Беседе у Зоранову част”, а тема овогодишњег такмичења је била цитат покојног премијера „Залажем се за урбано, цивилизовано и европско друштво, а против диктатуре”.

На квалификационом такмичењу у Крагујевцу је Јована Томашевић освојила жири својом беседом под називом „Данга”, док је у финалу, које је било одржано у Београду, на саму годишњицу смрти покојног премијера, освојила друго место.

Јована Томашевић је рођена у Крагујевцу 1991. године. Студенткиња је Економског факултета у Крагујевцу. Тренира амерички фудбал у клубу Wild Cats, била је ПР менаџер филма „Дашак” у режији Војина Васовића, главни организатор и ПР менаџер првог крагујевачког маратона „Чуј, види, покрени”. Поседује велики број сертификата и диплома у оквиру друштвених и политичких тема. Воли историју, књижевност и медије. Разговарали смо са њом о беседи изведеној у част покојног др Зорана Đинђића, која је оставила велики утисак не само на жири, већ и на све присутне.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/91елвг1г1/23беседе5д.јпг" />

Шта те је инспирисало да се пријавиш за такмичење у беседништву?
Тренутна политичка и социјална ситуација у Србији. Мрак је. Поноћ је. И никако да сване. Револтирана сам чињеницом да наш народ једва чека да утоне у свој кревет и захвали се Богу што им се дан завршио, уместо да се обрадују јутру и могућности да стварно ураде нешто за себе. Још више сам разочарана, јер су већина те групације млади људи. Млади су ти који морају да се боре за себе инстинктивно, који морају да знају да им опстанак зависи од тог образовања, посла и социјалног статуса, да би могли да живе квалитетан живот, да се истакну својим способностима и врлинама које поседују. Човек није креатура створена да му се живот компонује четкицом и бојом или оловком и гумицом. Он је јединствена творевина интелигенције, креативности, снаге, а пре свега, идентитета и индивидуалности. А он то не користи. Пасиван човек прихвата све и говори „Биће боље“. А ко ће радити за то боље? Док год буду седели испод месечине сервираних норми, за њих ће 12 сати увек бити поноћ, а никада подне.

Да ли си раније имала искуства са беседништвом или ти је ово било прво уцешће на истом?
Ово је четврти пут да сам се опробола у беседништву, али је уједно и први пут да сам била толико гласна и решена да допрем до свести људи који ме слушају. Није једноставно, поготову не када говорите против државног апарата, једноумља и аутократије, али исплатило се.

Освојила си друго место у финалу беседништва. Шта за тебе значи пласман у финале и да ли си задовољна постигнутим резултатом?
Успех је ући у финале. Велики је успех. Заиста треба много храбрости да би се задивила и уздрмала та хомогена маса, а са друге стране и интелигенција и здрав разум. Учесници Беседа у Зоранову част се обично не зауставе на реторици. Њихова прича се не завршава на позорници. Она тек ту почиње. Задовољна сам што сам део те екипе људи за које је увек подне. Они не седе у мраку и не ћуте. А чим смеју да устану и проговоре, замислите шта све могу да ураде. Пласман у прва три ми је само доказ да нисам сама у свом мишљењу, у својој одлучности и да сам их стварно тргла из колотечине. Чим сам их додирнула, то значи да су ме пажљиво слушали. А чим су ме пажљиво слушали, значи да их боли реална ситуација у којој се налази човек опустошен ниским моралом који им се пласира кроз медије. Срећна сам што нисам усамљена у овој трци и срећна сам што сам то извела баш онако како сам желела.

У беседи си говорила о свом детињству. Да ли се систем вредности променио у односу на деведесете године и у којој мери?
Нажалост, није. Рекла сам да ми је детињство у деведесетим било лепо, јер ми није било потребно ништа, осим друштва за игру и родитељске фигуре. А да ли је мојим родитељима било лепо? Наш народ све више жели да нема никакву одговорност и да верује у бајке и виле. Жели да је млад, зато су деведесете увек свежа тема. Некако све лакше прихватите, кад схватите да је пут испред вас дуг, а док трепнете, тај пут се формирао пратећи тенденцију пада, силазну путању наметнутих норми. Уместо да у младости чупате коров и садите руже, ви у старости заливате грм разочарања. Напредовао је систем, напредовала је наука, технологија, школство, здравство, правосуђе, али ми и дан данас вучемо воловска кола. Колико год се свет и којом год брзином развијао, ми то никада нећемо знати да ценимо. Никада нећемо ценити сељака, интелектуалца и трудницу. У Србији, они који могу највише да допринесу, највише су маргинализовани.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/8пx5иол01/1909169_622880134450862_764731693_о.јпг" />

Говорила си о бомбардовању и 5. октобру, који је уследио након истог. Како је то утицало на твоју личност, размишљање, наду, идеје?
Много. Заиста много. Када сте дете, ви можда не схватате тренутну ситуацију, али осећате расположење масе. Примећујете да са вашим родитељима није нешто у реду, да вам је бака забринута, да је дека нервознији него иначе, да су људи око вас преплашени и у бунилу. То сам и ја осећала за време бомбардовања. На барикадама и у подрумима је било лепо док фудбалска утакмица траје, а када сирена узбуне одсвира крај, ту креће цепање мрежица. Страх је био свеприсутан. Кроз игру смо се трудили да о томе не размишљамо, а у ствари, само смо о томе и размишљали играјући се бомбардовања у мајицама „ОТПОР”-а, са парчићима дрвета у рукама, док смо обарали невидљиви „Ф117А”. Певали смо и песме, као на пример: „Ја сам ја, Тони Блер...”. Али, није то било довољно. 5. октобар је тај који нам је показао право значење деведесетих. Зоран Đинђић је своју визију ове земље видео другачије, него што је била тих деведесетих, а и много другачије него што је данас. Ово је требало да буде модерна земља, која може ући у трку са јаким европским земљама, која свом грађанину може пружити могућност, услов и стабилност. Будућност. Моје лично мишљење је да смо ми очекивали да ће 5. октобар сам по себи донети благостање и решити наше проблеме преко ноћи. Ми и даље тапкамо у истом месту и не помичемо се много. 12. март 2003. године је био знак да ћемо ту и остати. Тај датум је битно утицао на развој мене, као бића, спремног да се бори, да се сутра пробуди у тој модерној, европској држави, где ће се појединац ценити по заслузи, а не по тапшању рамена. Надам се и борим се. И нисам сама у тој трци.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/3сјкxкј0x/1920424_10202677356431056_1476053854_н.јпг" />

Какво је твоје мишљење о др Зорану Đинђићу? По чему га највише памтиш?
Зорана памтим по специфичној реторици, метафорама, енергији и снази. Био је визионар. Издвајао се из масе политичара, који су говорили о бољој будућност, јер је он, за разлику од њих, на таквој земљи радио. Критиковао је и говорио о шкакљивим темема, будућности која нам није загарнтована, ако се не тргнемо и употребимо сопствени потенцијал. Реформа креће од појединца, не од врха. Увек је трава зеленија у туђем дворишту, увек је живот комшије преко пута занимљивији. Када бисмо радили на себи и свом окружењу, увидели бисмо да то није баш тако. Није схватао живот здраво за готово, већ као дар који треба максимално надоградити. Визија бољег живота појединца и нације је оно за шта се он залагао. То је оно за шта ја желим да се борим. Ако ми млади ћутимо, ко ће се борити уместо нас? Његово делање је оно што је знатно утицало на развој мене као индивидуе, каква сам данас и каква тек желим да постанем. Захвална сам му на систему вредности који је оставио у заоставштини и желим да му се, колико је то могуће, захвалим. Зато сам и говорила њему у част.

“Имам диплому – шта ће ми? Имам образовање – не цени се. Желим да радим – где? Желим будућност – не видим је.” – то су питања која си поставила и која муче младе људе данашњице. Шта би им поручила, на који начин да се боре за своју будућност? Како да се боре против диктатуре коју си помињала у беседи?
Као што рекох на крају свог излагања тог дана: „Седиш у мраку и ћутиш! Тај један глас који се чује није твој глас. Устани и кажи гласно да ово није живот који си желео за себе! Устани! Има нас довољно и можемо да вриштимо колико хоћемо! Човече, јадан си у својој тишини’’. Не верујте у идеал великог „вође”, не верујте у чаробне штапиће, јер вођени историјом, они су се у дотичним тренуцима увек претварали у бич. Верујте у оно што можете да створите својим умом и са своје две руке. Нико не може да учини за вас, колико ви можете за себе саме. Бори се за свој живот. Дигни глас, упосли руке и ум, заслужи и тражи заслужено!

Који су твоји планови у будућности, премда имаш стечене дипломе у области односа са јавношћу, комуникација, организације, писања пројеката? Видиш ли себе као неког ко ће се залагати да своје вештине, упорност, таленат и енергију усмери ка побољшању свог окружења?
Пре свега, видим себе као некога ко јесте и остаће будан. Мој највећи циљ је да се никада не успавам, да растем и развијам се као човек и да кроз то доприносим друштву. За своје квалитете ћу се свакако залагати, а којим ћу путем ићи и која ћу врата себи отворити је још увек под знаком питања. Ипак, ми живимо у земљи Србији и тешко је имати јасан конкретан план, колико год да си упоран. Мој једини тренутни план је да дам све од себе кроз своје ангажовање у политици, као чланица Демократске странке, да Србија постане земља у којој се могу остварити планови сваког младог, амбициозног човека.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti