.jpg)
Autor: Марија Планић
Tradicionalno, devet godina zaredom se, u znak sećanja na život i viziju dr Zorana Đinđića, održava takmičenje u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast”, a tema ovogodišnjeg takmičenja je bila citat pokojnog premijera „Zalažem se za urbano, civilizovano i evropsko društvo, a protiv diktature”.
Na kvalifikacionom takmičenju u Kragujevcu je Jovana Tomašević osvojila žiri svojom besedom pod nazivom „Danga”, dok je u finalu, koje je bilo održano u Beogradu, na samu godišnjicu smrti pokojnog premijera, osvojila drugo mesto.
Jovana Tomašević je rođena u Kragujevcu 1991. godine. Studentkinja je Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu. Trenira američki fudbal u klubu Wild Cats, bila je PR menadžer filma „Dašak” u režiji Vojina Vasovića, glavni organizator i PR menadžer prvog kragujevačkog maratona „Čuj, vidi, pokreni”. Poseduje veliki broj sertifikata i diploma u okviru društvenih i političkih tema. Voli istoriju, književnost i medije. Razgovarali smo sa njom o besedi izvedenoj u čast pokojnog dr Zorana Đinđića, koja je ostavila veliki utisak ne samo na žiri, već i na sve prisutne.
Šta te je inspirisalo da se prijaviš za takmičenje u besedništvu?
Trenutna politička i socijalna situacija u Srbiji. Mrak je. Ponoć je. I nikako da svane. Revoltirana sam činjenicom da naš narod jedva čeka da utone u svoj krevet i zahvali se Bogu što im se dan završio, umesto da se obraduju jutru i mogućnosti da stvarno urade nešto za sebe. Još više sam razočarana, jer su većina te grupacije mladi ljudi. Mladi su ti koji moraju da se bore za sebe instinktivno, koji moraju da znaju da im opstanak zavisi od tog obrazovanja, posla i socijalnog statusa, da bi mogli da žive kvalitetan život, da se istaknu svojim sposobnostima i vrlinama koje poseduju. Čovek nije kreatura stvorena da mu se život komponuje četkicom i bojom ili olovkom i gumicom. On je jedinstvena tvorevina inteligencije, kreativnosti, snage, a pre svega, identiteta i individualnosti. A on to ne koristi. Pasivan čovek prihvata sve i govori „Biće bolje“. A ko će raditi za to bolje? Dok god budu sedeli ispod mesečine serviranih normi, za njih će 12 sati uvek biti ponoć, a nikada podne.
Da li si ranije imala iskustva sa besedništvom ili ti je ovo bilo prvo ucešće na istom?
Ovo je četvrti put da sam se oprobola u besedništvu, ali je ujedno i prvi put da sam bila toliko glasna i rešena da doprem do svesti ljudi koji me slušaju. Nije jednostavno, pogotovu ne kada govorite protiv državnog aparata, jednoumlja i autokratije, ali isplatilo se.
Osvojila si drugo mesto u finalu besedništva. Šta za tebe znači plasman u finale i da li si zadovoljna postignutim rezultatom?
Uspeh je ući u finale. Veliki je uspeh. Zaista treba mnogo hrabrosti da bi se zadivila i uzdrmala ta homogena masa, a sa druge strane i inteligencija i zdrav razum. Učesnici Beseda u Zoranovu čast se obično ne zaustave na retorici. Njihova priča se ne završava na pozornici. Ona tek tu počinje. Zadovoljna sam što sam deo te ekipe ljudi za koje je uvek podne. Oni ne sede u mraku i ne ćute. A čim smeju da ustanu i progovore, zamislite šta sve mogu da urade. Plasman u prva tri mi je samo dokaz da nisam sama u svom mišljenju, u svojoj odlučnosti i da sam ih stvarno trgla iz kolotečine. Čim sam ih dodirnula, to znači da su me pažljivo slušali. A čim su me pažljivo slušali, znači da ih boli realna situacija u kojoj se nalazi čovek opustošen niskim moralom koji im se plasira kroz medije. Srećna sam što nisam usamljena u ovoj trci i srećna sam što sam to izvela baš onako kako sam želela.
U besedi si govorila o svom detinjstvu. Da li se sistem vrednosti promenio u odnosu na devedesete godine i u kojoj meri?
Nažalost, nije. Rekla sam da mi je detinjstvo u devedesetim bilo lepo, jer mi nije bilo potrebno ništa, osim društva za igru i roditeljske figure. A da li je mojim roditeljima bilo lepo? Naš narod sve više želi da nema nikakvu odgovornost i da veruje u bajke i vile. Želi da je mlad, zato su devedesete uvek sveža tema. Nekako sve lakše prihvatite, kad shvatite da je put ispred vas dug, a dok trepnete, taj put se formirao prateći tendenciju pada, silaznu putanju nametnutih normi. Umesto da u mladosti čupate korov i sadite ruže, vi u starosti zalivate grm razočaranja. Napredovao je sistem, napredovala je nauka, tehnologija, školstvo, zdravstvo, pravosuđe, ali mi i dan danas vučemo volovska kola. Koliko god se svet i kojom god brzinom razvijao, mi to nikada nećemo znati da cenimo. Nikada nećemo ceniti seljaka, intelektualca i trudnicu. U Srbiji, oni koji mogu najviše da doprinesu, najviše su marginalizovani.
Govorila si o bombardovanju i 5. oktobru, koji je usledio nakon istog. Kako je to uticalo na tvoju ličnost, razmišljanje, nadu, ideje?
Mnogo. Zaista mnogo. Kada ste dete, vi možda ne shvatate trenutnu situaciju, ali osećate raspoloženje mase. Primećujete da sa vašim roditeljima nije nešto u redu, da vam je baka zabrinuta, da je deka nervozniji nego inače, da su ljudi oko vas preplašeni i u bunilu. To sam i ja osećala za vreme bombardovanja. Na barikadama i u podrumima je bilo lepo dok fudbalska utakmica traje, a kada sirena uzbune odsvira kraj, tu kreće cepanje mrežica. Strah je bio sveprisutan. Kroz igru smo se trudili da o tome ne razmišljamo, a u stvari, samo smo o tome i razmišljali igrajući se bombardovanja u majicama „OTPOR”-a, sa parčićima drveta u rukama, dok smo obarali nevidljivi „F117A”. Pevali smo i pesme, kao na primer: „Ja sam ja, Toni Bler...”. Ali, nije to bilo dovoljno. 5. oktobar je taj koji nam je pokazao pravo značenje devedesetih. Zoran Đinđić je svoju viziju ove zemlje video drugačije, nego što je bila tih devedesetih, a i mnogo drugačije nego što je danas. Ovo je trebalo da bude moderna zemlja, koja može ući u trku sa jakim evropskim zemljama, koja svom građaninu može pružiti mogućnost, uslov i stabilnost. Budućnost. Moje lično mišljenje je da smo mi očekivali da će 5. oktobar sam po sebi doneti blagostanje i rešiti naše probleme preko noći. Mi i dalje tapkamo u istom mestu i ne pomičemo se mnogo. 12. mart 2003. godine je bio znak da ćemo tu i ostati. Taj datum je bitno uticao na razvoj mene, kao bića, spremnog da se bori, da se sutra probudi u toj modernoj, evropskoj državi, gde će se pojedinac ceniti po zasluzi, a ne po tapšanju ramena. Nadam se i borim se. I nisam sama u toj trci.
Kakvo je tvoje mišljenje o dr Zoranu Đinđiću? Po čemu ga najviše pamtiš?
Zorana pamtim po specifičnoj retorici, metaforama, energiji i snazi. Bio je vizionar. Izdvajao se iz mase političara, koji su govorili o boljoj budućnost, jer je on, za razliku od njih, na takvoj zemlji radio. Kritikovao je i govorio o škakljivim temema, budućnosti koja nam nije zagarntovana, ako se ne trgnemo i upotrebimo sopstveni potencijal. Reforma kreće od pojedinca, ne od vrha. Uvek je trava zelenija u tuđem dvorištu, uvek je život komšije preko puta zanimljiviji. Kada bismo radili na sebi i svom okruženju, uvideli bismo da to nije baš tako. Nije shvatao život zdravo za gotovo, već kao dar koji treba maksimalno nadograditi. Vizija boljeg života pojedinca i nacije je ono za šta se on zalagao. To je ono za šta ja želim da se borim. Ako mi mladi ćutimo, ko će se boriti umesto nas? Njegovo delanje je ono što je znatno uticalo na razvoj mene kao individue, kakva sam danas i kakva tek želim da postanem. Zahvalna sam mu na sistemu vrednosti koji je ostavio u zaostavštini i želim da mu se, koliko je to moguće, zahvalim. Zato sam i govorila njemu u čast.
“Imam diplomu – šta će mi? Imam obrazovanje – ne ceni se. Želim da radim – gde? Želim budućnost – ne vidim je.” – to su pitanja koja si postavila i koja muče mlade ljude današnjice. Šta bi im poručila, na koji način da se bore za svoju budućnost? Kako da se bore protiv diktature koju si pominjala u besedi?
Kao što rekoh na kraju svog izlaganja tog dana: „Sediš u mraku i ćutiš! Taj jedan glas koji se čuje nije tvoj glas. Ustani i kaži glasno da ovo nije život koji si želeo za sebe! Ustani! Ima nas dovoljno i možemo da vrištimo koliko hoćemo! Čoveče, jadan si u svojoj tišini’’. Ne verujte u ideal velikog „vođe”, ne verujte u čarobne štapiće, jer vođeni istorijom, oni su se u dotičnim trenucima uvek pretvarali u bič. Verujte u ono što možete da stvorite svojim umom i sa svoje dve ruke. Niko ne može da učini za vas, koliko vi možete za sebe same. Bori se za svoj život. Digni glas, uposli ruke i um, zasluži i traži zasluženo!
Koji su tvoji planovi u budućnosti, premda imaš stečene diplome u oblasti odnosa sa javnošću, komunikacija, organizacije, pisanja projekata? Vidiš li sebe kao nekog ko će se zalagati da svoje veštine, upornost, talenat i energiju usmeri ka poboljšanju svog okruženja?
Pre svega, vidim sebe kao nekoga ko jeste i ostaće budan. Moj najveći cilj je da se nikada ne uspavam, da rastem i razvijam se kao čovek i da kroz to doprinosim društvu. Za svoje kvalitete ću se svakako zalagati, a kojim ću putem ići i koja ću vrata sebi otvoriti je još uvek pod znakom pitanja. Ipak, mi živimo u zemlji Srbiji i teško je imati jasan konkretan plan, koliko god da si uporan. Moj jedini trenutni plan je da dam sve od sebe kroz svoje angažovanje u politici, kao članica Demokratske stranke, da Srbija postane zemlja u kojoj se mogu ostvariti planovi svakog mladog, ambicioznog čoveka.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
