Tweet
O još jednom zanemarenom velikanu svoje generacije

Autor: Ivan Lalić

FOTO: Buro247

Amerikanac. Mešanac. Engleskog, nemačkog, francuskog, mađarskog, ruskog i jevrejskog porekla.

Rođen na Portoriku. Grbav. Ćopav. Sa „zečijom” usnom.

A hoću takav da budem glumac?

Teško.

Pogotovo pored starijeg brata koji je zahvaljujući ranoj smrti od droge postao andergraund ikona, poput Brendona Lija. A još mi je i ime zaguljeno za izgovoriti na engleskom i odmah ukazuje da sam stranac, iako to nisam.

Nije baš počelo lako i lepo. Televizijske role sa početka i sredine osamdesetih su bile korektne, ali ništa više. Taman kad sam se preselio na Floridu i krenuo da hvatam zalet u karijeri, stariji brat River mi je umro na rukama klubu Džonija Depa u El-Eju, a prokleti novinari su moj poziv hitnoj pomoći objavili po čitavom svetu. Ma, kakva gluma, nema ništa od toga. I nije bilo ništa, skoro čitave četiri godine.

Prvi me je primetio Gas van Sant i upario me sa Nikol Kidmen u „Umreti za”. „Aboti” su me spojili sa Liv Tajler, sa kojom ću biti u vezi preko tri godine i njome puniti stupce žute štampe. Oliver Stoun me lansira u orbitu pažnje šire publike sa „Potpunim zaokretom”. Ali za epizodu. Baš kao i u bolesnih „Osam milimetara” Džoela Šumahera. Sve su to bile solidne uloge, ali nijedna nije bila ULOGA. Barem je tako izgledalo do 2000. godine.

Onda mi stiže prvi voz za slavu. Velika produkcija, veliki hit, veliki režiser. Jedan od najvećih. Ridli Skot. „Gladijator”. Opet sam epizoda. Ali baš dobra epizoda. Moj Komodus je sumanut, neuračunljiv, pokvaren, dvoličan. Sve ono što ti treba za „Oskara”. Prvi put me nominuju. Ne nadam se ničemu, ali potajno priželjkujem, a javno se smorim kada mi ga ispred nosa odnese Benisio del Toro za „Puteve droge”. I zaslužio je „zlatnog dečaka”. Dobar je Benisio. Moj zema sa Portorika. I zaslužio je „Zlatnog dečaka”, odavno. Baš kao i Rasel Krou. Ali su ga dobili baš kada sam i ja nominovan. Samo sam nominovan. Baš kao i za „Zlatni Globus” i „BAFTU”. Nema veze, ima vremena, mlad sam.

Nastavljam po starom, gađam dobre epizode (Kaufmanov „Quills”, „Hotel Ruanda”) i korektne glavne role („Buffalo soldiers”, „Ladder 49”). Sa negativne strane, Šjamalan mi uopšte ne pomaže sa svojim dosadnjikavim hororima („Znaci ”, „Selo”). Ali to nema veze. Stiže mi drugi voz do slave. Ako već nisam uspeo da ga osvojim glumeći ludaka, „Oskar” mi ne može izmaći ako ekranizujem biografiju nekog poznatog. I to ne bilo koga. Džonija Keša lično. „Hod po ivici” ima sve, dobru priču, opet sjajnu partnerku (Viderspun), čak i ja ovakav pomalo ličim na slavnog kantri pevača. Problem je što nisam jedini koji se toga setio te godine i što je to Filip Simor Hofman uradio bolje u „Kapotiju”. Barem po „Akademiji”. Mislim, i on je odličan glumac, večito na filmu kao neki bolesnik, ali nisam ni ja bio loš. Baš nisam. Čoveče, čak sam sam lično otpevao i čitav sauntrek. I Riz je uzela „dečaka”, a meni za utehu ostaje „Globus”. Dobro, bio sam blizu. Sledeći put mi ne može odmaći. Hajde da malo promenim pristup. Hajde da jurim male, „nezavisne” filmove, da malo iskuliram.

Malo sam se opet udružio sa Marki Markom u „Noć je naša”, koji čak i produciram. Čoveče, pa ja sam toliko gotivan glumac, da pored mene i omražena Gvinet Paltrou izgleda sasvim korektno u „Dve ljubavi”! A izgleda, kao i uvek, sjajno, u „Reservation road” Dženifer Koneli. I taman kad su svi mislili da sam ponovo uhvatio zalet, ja najavim pauzu i karijeru u rep muzici. Da li je moguće da je to iko skapirao ozbiljno? Ja, reper? Bože sačuvaj! Malo sam producirao, ali ništa više. Dosadno je to meni. Posle četiri godine, vreme je da se vraćam onome što najbolje radim - glumi.

Idem po onoj narodnoj, treća sreća. I treći pristup. Hardkor. Daću Polu Tomasu Andersonu da me muči, pošto taj čovek samo to i radi. Njegovi filmovi nemaju radnju, ali njegovi filmovi donose „Oskare” za glavnu ulogu. I jedan Danijel Dej-Luis je ugrabio „dečaka” preko njega. „Master” je moja dvoiposatna agonija. Oduvao sam čak i Filipa Simora. Eto me opet u „Kodaku”. Dolazim maksimalno opušten, sa dugom bradom i masnom kosom. Žvaćem žvaku kad mi čitaju nominaciju i ležim zavaljen u stolicu. I ni to nije pomoglo. Danijel Dej-Luis uzima još jednog „Oskara”, trećeg, rekordnog. A ja? Ja sam protraćio svoju treću nominaciju. Malo sam besan zbog toga. Malo više. Mislim, Danijel je sjajan, ali nisam ni ja valjda grbav. Mislim, jesam. Ma... „Oskar” je s*anje! Jeste, rekao sam. I rekao bih ponovo. Možete to da objavite. Kako to misliš, to nije u redu? Pa dobro, možda i nije u redu. U redu, eto povlačim šta sam rekao. Ne ljutiš se valjda zbog toga, „Akademijo”? Ne?

Pa, zašto me onda, vajna „Akademijo”, nisi ni nominovala za novi film Spajka Džonza, „Ona”? Mislim, nominovala si ga za scenario, ali mene ne. A ja sam ceo taj film. Pustio sam brkove, obučen sam kao štreber i kamera mi je pod nosem čitavo vreme. Nisam nezaboravan, ali sam barem na nivou Leonarda u „Vuku sa Vol Strita” i Mekonahija u „Poslovni klub Dalas”. Neko od njih dvojice će uzeti „Oskara”, a ja neću.

Dobro, „Akademijo”, neka ti bude i ovaj put. Nisam čudotvorac, ali sam dobar glumac. Baš dobar. Dobar sam i kao epizodista i kao glavna rola. Pored mene su se mnogi proslavili, naročito žene. Izvlačio sam iz njih najbolje performanse nihovih karijera. Sem iz Skarlet Johanson. Ona je užasna i kao pozajmljeni glas. Ali ja nisam i to ću ti pokazati. Izređaće se svi. Nadoknadiće se propušteno. I za Leonarda i za mene. Nemam nameru da odustanem.

Ne zvao se ja Žoakin Finiks.

***
Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.


***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Komentari