Tweet

О још једном занемареном великану своје генерације

Autor: Иван Лалић

ФОТО: Buro247

Американац. Мешанац. Енглеског, немачког, француског, мађарског, руског и јеврејског порекла.

Рођен на Порторику. Грбав. Ђопав. Са „зечијом” усном.

А хоћу такав да будем глумац?

Тешко.

Поготово поред старијег брата који је захваљујући раној смрти од дроге постао андерграунд икона, попут Брендона Лија. А још ми је и име загуљено за изговорити на енглеском и одмах указује да сам странац, иако то нисам.

Није баш почело лако и лепо. Телевизијске роле са почетка и средине осамдесетих су биле коректне, али ништа више. Таман кад сам се преселио на Флориду и кренуо да хватам залет у каријери, старији брат Ривер ми је умро на рукама клубу Джонија Депа у Ел-Еју, а проклети новинари су мој позив хитној помоћи објавили по читавом свету. Ма, каква глума, нема ништа од тога. И није било ништа, скоро читаве четири године.

Први ме је приметио Гас ван Сант и упарио ме са Никол Кидмен у „Umreti za”. „Aboti” су ме спојили са Лив Тајлер, са којом ћу бити у вези преко три године и њоме пунити ступце жуте штампе. Оливер Стоун ме лансира у орбиту пажње шире публике са „Potpunim zaokretom”. Али за епизоду. Баш као и у болесних „Osam milimetara” Джоела Шумахера. Све су то биле солидне улоге, али ниједна није била УЛОГА. Барем је тако изгледало до 2000. године.

Онда ми стиже први воз за славу. Велика продукција, велики хит, велики режисер. Један од највећих. Ридли Скот. „Gladijator”. Опет сам епизода. Али баш добра епизода. Мој Комодус је суманут, неурачунљив, покварен, дволичан. Све оно што ти треба за „Оскара”. Први пут ме номинују. Не надам се ничему, али потајно прижељкујем, а јавно се сморим када ми га испред носа однесе Бенисио дел Торо за „Puteve droge”. И заслужио је „златног дечака”. Добар је Бенисио. Мој зема са Порторика. И заслужио је „Златног дечака”, одавно. Баш као и Расел Кроу. Али су га добили баш када сам и ја номинован. Само сам номинован. Баш као и за „Златни Глобус” и „БАФТУ”. Нема везе, има времена, млад сам.

Настављам по старом, гађам добре епизоде (Кауфманов „Quills”, „Hotel Ruanda”) и коректне главне роле („Buffalo soldiers”, „Ladder 49”). Са негативне стране, Шјамалан ми уопште не помаже са својим досадњикавим хорорима („Znaci ”, „Selo”). Али то нема везе. Стиже ми други воз до славе. Ако већ нисам успео да га освојим глумећи лудака, „Оскар” ми не може измаћи ако екранизујем биографију неког познатог. И то не било кога. Džonija Keša лично. „Hod po ivici” има све, добру причу, опет сјајну партнерку (Видерспун), чак и ја овакав помало личим на славног кантри певача. Проблем је што нисам једини који се тога сетио те године и што је то Филип Симор Хофман урадио боље у „Kapotiju”. Барем по „Академији”. Мислим, и он је одличан глумац, вечито на филму као неки болесник, али нисам ни ја био лош. Баш нисам. Човече, чак сам сам лично отпевао и читав саунтрек. И Риз је узела „дечака”, а мени за утеху остаје „Глобус”. Добро, био сам близу. Следећи пут ми не може одмаћи. Хајде да мало променим приступ. Хајде да јурим мале, „независне” филмове, да мало искулирам.

Мало сам се опет удружио са Марки Марком у „Noć je naša”, који чак и продуцирам. Човече, па ја сам толико готиван глумац, да поред мене и омражена Гвинет Палтроу изгледа сасвим коректно у „Dve ljubavi”! А изгледа, као и увек, сјајно, у „Reservation road” Dženifer Koneli. И таман кад су сви мислили да сам поново ухватио залет, ја најавим паузу и каријеру у реп музици. Да ли је могуће да је то ико скапирао озбиљно? Ја, репер? Боже сачувај! Мало сам продуцирао, али ништа више. Досадно је то мени. После четири године, време је да се враћам ономе што најбоље радим - глуми.

Идем по оној народној, трећа срећа. И трећи приступ. Хардкор. Даћу Полу Томасу Андерсону да ме мучи, пошто тај човек само то и ради. Његови филмови немају радњу, али његови филмови доносе „Оскаре” за главну улогу. И један Данијел Деј-Луис је уграбио „дечака” преко њега. „Master” је моја двоипосатна агонија. Одувао сам чак и Филипа Симора. Ето ме опет у „Кодаку”. Долазим максимално опуштен, са дугом брадом и масном косом. Жваћем жваку кад ми читају номинацију и лежим заваљен у столицу. И ни то није помогло. Данијел Деј-Луис узима још једног „Оскара”, трећег, рекордног. А ја? Ја сам протраћио своју трећу номинацију. Мало сам бесан због тога. Мало више. Мислим, Данијел је сјајан, али нисам ни ја ваљда грбав. Мислим, јесам. Ма... „Оскар” је с*ање! Јесте, рекао сам. И рекао бих поново. Можете то да објавите. Како то мислиш, то није у реду? Па добро, можда и није у реду. У реду, ето повлачим шта сам рекао. Не љутиш се ваљда због тога, „Академијо”? Не?

Па, зашто ме онда, вајна „Академијо”, ниси ни номиновала за нови филм Спајка Джонза, „Ona”? Мислим, номиновала си га за сценарио, али мене не. А ја сам цео тај филм. Пустио сам бркове, обучен сам као штребер и камера ми је под носем читаво време. Нисам незабораван, али сам барем на нивоу Леонарда у „Vuku sa Vol Strita” и Меконахија у „Poslovni klub Dalas”. Неко од њих двојице ће узети „Оскара”, а ја нећу.

Добро, „Академијо”, нека ти буде и овај пут. Нисам чудотворац, али сам добар глумац. Баш добар. Добар сам и као епизодиста и као главна рола. Поред мене су се многи прославили, нарочито жене. Извлачио сам из њих најбоље перформансе нихових каријера. Сем из Скарлет Јохансон. Она је ужасна и као позајмљени глас. Али ја нисам и то ћу ти показати. Изређаће се сви. Надокнадиће се пропуштено. И за Леонарда и за мене. Немам намеру да одустанем.

Не звао се ја Жоакин Финикс.

***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.


***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Коментари

ВЕСТИ