Филип Вукша – синоним за грађански активизам, упорност, сналажљивост и челичну вољу! Ако нисте знали, овај двадесетогодишњи студент пејзажне архитектуре на Шумарском факултету, свакодневно се труди да на све начине побољша живот у Београду. У последњих 5 година, колико се бави грађанским активизмом, послао је преко 1000 пријава градској управи за све неправилности које је уочио, а захваљујући њему, засађена су бројна стабла, поправљене бандере, улични сливници, уређена бициклистичка стаза Дорћол – Ада, обележена возила ноћних линија градског превоза, уведен ноћни ред вожње, а сам је, уз помоћ мердевина, и о свом трошку, обележио стајалишта ноћних линија градског превоза. После свега тога, не планира да се заустави. Непресушна покретачка енергија, увлачи га у нове пројекте, а са сваком завршеном успешном акцијом, све је мотивисанији, храбрији, упорнији.
Често се позиваш на љубав према Београду када говориш о мотивима својих ангажовања. Шта је то што Београд чини вредним да се за њега боримо?
Београд је мој град, који јако волим, и то ми представља додатну мотивацију да учиним нешто позитивно за њега и његове грађане. То је модел понашања који би требало сви људи да имају, тј. да утичу да се ствари промене на боље у свом окружењу. Оно што недостаје већини грађана Србије је свест да све државне и градске институције постоје управо због њих, а не саме за себе. Ипак, гломазна бирократија и нејасне процедуре су ствари које одбијају грађане да узму учешће у раду бројних институција.
Твоја заинтересованост за бољи Београд је почела када си имао свега 16 година. Који моменат, слика, запажање те је подстакло да размишљаш у правцу друштвеног активизма?
Као што сам већ више пута спомињао, руинирана слика бициклистичке стазе од Дорћола до Аде је била кап која је прелила чашу, и подстакла ме да нешто учиним, како би се услови за вожњу на њој побољшали. Било ми је нејасно како бројни бициклисти могу свакодневно да се рекреирају на овој стази, без да се и једног тренутка побуне, што стално морају да заобилазе паркирана кола на сред стазе, бројне рупе, да возе по мраку, јер већи део јавне расвете није био у функцији... Знали су само да негодују у међусобним разговорима, али нико није покренуо иницијативу да се нешто конкретно промени. Ја сам покренуо иницијативу прилично стидљиво, шаљући само једну пријаву Саобраћајној инспекцији, да се поставе одговарајући знаци, како би се уопште и знало да је то бициклистичка стаза. После два пребацивања надлежности, цела ствар је почела да се узбуркава, и да ми даје још више подстицаја да морам да истрајем. Био сам свестан да сам суочен са великим бројем људи у градској управи, који су „успавани“ и неиновативни, па често и крајње незаинтересовани да свој посао обаве како треба. Тада сам истрајао до краја, и после 3 године и преко 150 пријава инспекцијама, добили смо реконструисану бициклистичку стазу. Тај успех не могу да припишем само себи, јер је сва моја упорност била само прва варница, која је даље начинила већи пожар.
Колико је тешко у Србији бити човек са иноватним идејама, и како изгледа пут од идеје до њене реализације?
То не бих назвао баш иноватнивном идејом, већ мало већим степеном свести о својој околини и општем добру. Пут често није лак, у мом случају то подразумева честу борбу са администрацијом у градским службама, али већ 5 година доказујем да ништа није немогуће. Утицао сам да се до сада посади преко 550 стабала, отпуши више стотина уличних сливника, прописно обележи преко 2600 стајалишта јевног превоза, да се бројни недостаци на возилима у јавном превозу отклоне, да се поправи преко 500 стубова јавне расвете...
Људи су незадовољни многим сферама живота, али су склони томе да ништа не предузимају. Очекују много, али не предузимају много. Шта мислиш да је узрок те апатије, и како видиш решење тог проблема?
Узрок апатије у нашем друштву по питању позитивног утицаја на околину, је углавном неефикасност и затвореност апарата локалних самоуправа. Честа нејасноћа око надлежности и чувени српски специјалитет „нисмо ми надлежни“ су главна кочница, која је, верујем, до сада зауставила више добрих иницијатива. Грађани када знају да имају посла са људима из локалне самоуправе, који су најчешће безвољни и непредузимљиви, једноставно беже од такве бирократије, и бирају „мање зло“ – да не предузму ништа по питању комунално – саобраћајних проблема у свом окружењу, а са којима су свакодневно суочени.
На коју акцију си најпоноснији, а која ти је била најтежа за спровођење, и због чега?
Најпоноснији сам на то што сам утицао да се изврши обележавање преко 2600 стајалишта, а уједно то сматрам и најтежом, али и најзанимљивијом акцијом. Дирекција за јавни превоз је у почетку годинама игнорисала своју законску обавезу да изврши прописно обележавање свих стјалишта у граду (да означе све линије које користи неко стајалиште и да се на сваком стајалишту постави назив ради бољег сналажења путника). Највећи проблем је представљала чињеница да ноћне линије нису ни на који начин обележене, и често су стварале конфузију код путника. Нико са сигурношћу није могао да каже којом трасом те линије иду, које стајалиште и који ред вожње користе. Сам сам започео акцију обележавања ноћних линија, иштампао сам налепнице са одговарајућим бројевима линија и почео да их постављам по стајалиштима широм града. Медији су доста помогли подржавши овакву уникатну акцију, приликом које сам 10% стајалишта обележио, прешавши преко 120км, пешке, са мердевинама на рамену. Тада је Александар Бјелић, градски менаџер, после састанка на који ме је позвао, покренуо иницијативу да се нешто заиста уради по питању обележавања стајалишта. Захваљујући комбинацији моје акције и његовог утицаја, сада коначно имамо потпуно обележена стајалишта. Цела акција је имала велику симболику - доказао сам да један човек од личног, малог буџета, може да уради нешто што Дирекција за јавни превоз не може задњих 10 година. Тиме су пале у воду све њихове устаљене фразе, како се нема новца за тако нешто, и како ће обележавање стајалишта морати да сачека боља времена. Боља времена сами креирамо и ту нема шта да се чека. Хоћемо бољитак сада и одмах. Доказао сам колико један појединац може да утиче на своје окружење. Замислите само колико би Београд био боље место за живот, када би се сви бар по мало ангажовали. Потребна је само добра воља.
Да ли нас укратко можеш упознати са процедуром писања и подношења пријаве о појединим градским неправилностима? Које сајтове треба посетити и којим службама се треба обратити?
Роцедура писања пријаве није никакав баук, и заиста се ради о једноставној ствари. Неопходно је навести прекршај, његову локацију, по потреби и време када је прекршај уочен. Већина ствари може да се заврши преко комуналне и саобраћајне инспекције Секретаријата за инспекцијске послове, с обзиром да обе инспекције имају прилично широке надлежности.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/фв.јпг"видтх="300" хеигхт="450" />
Због свог активизма доживео си чак и физички напад, од стране возача, када си покушао да фотографишеш разбијено стакло на аутобусу. Да ли си у неком тренутку помислио да је борба за боље друштво узалудна, и да нема сврхе трудити се?
Ни у једном трентку нисам помислио да је моја борба узалудна, јер ме константан напредак у тој борби, непрестално мотивише за нове акције.
Какве пројекте у сфери грађанског активизма планираш за будућност, и да ли те је можда контактирао неко од градских власти, или политичких партија, ради неког евентуалног радног ангажмана?
Тренутно радим на пројекту „Са бирократијом на ти“. Пројекат је победио на конкурсу Министарства за спорт и омладину, а посредством НВО „Грађанске иницијативе“. Ради се о изради интернет презентације, где ће се тачно дефинисати ко је у Београду за шта надлежан, које су обавезе инспекције, која су права подносиоца пријаве, биће ту и поједностављених правних аката, која су битна за ту област, грађани ће моћи да нађу већ готове формуларе за подношење пријаве... Биће ту и пропратних акција на терену, а очекујем да пробна верзија овога почне током септембра. Понуда за учлањење у политичку партију је било, а била ми је предочена и понуда за посао. Обе понуде сам одбио.
Чиме би волео да се професионално бавиш по завршетку студија, и у ком правцу би желео да се развија твоја каријера?
Професионално бих желео да се бавим управо оним што студирам – пејзажном архитектуром, која се управо бави јавним просторима, што је доста на неки начин повезано и са мојим досадашњим деловањем.
Савет младима за крај...
Покажимо да имамо довољно енергије и грађанске свести да не допустимо да само други одлучују о нашем окружењу, већ да смо и ми саставни део тог окружења, коме треба позитивно да допринесемо. Можемо то!
_thumb2.jpg)
