Fotografija se vratila u Prijepolje

Autor: Sara Sekulić

Ono što Umetnost nudi je prostor u kome Duh može da diše...
Koliko znate o umetničkoj fotografiji?

Dobrodošli u grad u kome još uvek živi fotografija. Prijepolje – opština koja u svojoj istoriji ne beleži prijepoljske fotografe iz prošlog veka. Oni koji su fotografisali su uglavnom bili ljudi koji su sa strane dolazili u naš kraj i fotografisali događaje koji su u tom vremenu bili od posebne vrednosti. Međutim, danas u Prijepolju stvari su drugačije. Sve je više mladih koji se interesuju za umetnost zvanu fotografija.

Bojana Bujaković, učenica 2. razreda Prijepoljske gimnazije, uspešan je amater u fotografisanju. Sa Bojanom smo razgovarali o načinu na koji je došla na ideju da se bavi fotografijom, kao i o tome kako ljudi iz okoline reaguju na njen rad.

Kako si došla na ideju da se baviš fotografijom?

Pre nekoliko godina drugarica i ja smo preuredile moju sobu. Postavile smo venecijanske maske, marame, retro telefon i svećnjake. Zabeležile sve to aparatom, a onda smo i pozirale...to je bio trenutak kada sam shvatila da me tako nešto ispunjava, iako nisam znala kako nazvati to uređivanje ambijenta i poziranje pred kamerom. Vremenom se moja savest potpuno okrenula takvom načinu života. Počela sam da zapažem detalje pored kojih bih pre nonšalantno prolazila, ideje su navirale... Pre pola godine sam počela aktivno i samostalno da se interesujem za fotografiju.

Gde nalaziš inspiraciju?

Inspiraciju najviše pronalazim u muzici i to slušajući originalnu, jedinstvenu i nezamenjivu – Florence Welch. Ideje dobijam i pretraživajući Tumblr, blogove svetski pozntih fotografa (među kojima mi je omiljeni Tim Walner), modnih kuća, listajući razne modne časopise itd. Trenutno me najviše interesuje modna fotografija.

Kako ljudi u Prijepolju reaguju i komentarišu tvoj rad i tvoj izbor da se baviš fotografisanjem, i zbog čega se baviš fotografisanjem?

Često se dešava da me ljudi pitaju: „Zašto to radiš? Šta imaš ti od toga? Zar to nije čisto gubljenje vremena, novca i života?“ Radim ono što volim, u čemu se pronalazim, to je moj hobi. Isto kao što je nekima pevanje ili pisanje. Ali ljudima je to teško objasniti, zato se ni ne trudim. Ne postoji novac koji može kupiti sreću i zadovoljstvo koji me ispunjavaju nakon dobro odrađenog šutinga. Međutim, ima i onih koji me sreću na ulici i zapitkuju: „Mogu li i ja biti model, fotografije koje radiš su fantastične?“

Kako dolaziš do ideje?

Najproduktivnija sam noću. Često mi se dešava da legnem da spavam, ali ne mogu ni oka sklopiti - naviru ideje. Ponekad sam i danima neraspoložena jer ne mogu da nađem rešenje...

Na koji način realizuješ jedan šuting?

Pa ovako, što se tiče najpre ideje, to može trajati danima...sve dok ne dođem do idealne zamisli. Zatim, kontaktiram modela, objasnim mu ideju i pitam za pristanak. Potom slede probe, frizura, šminka, odeća... Kupljenjo je sve potrebno za realizaciju šutinga, stavljeno je na papir sve što treba poneti. Veče pre šutinga je uzbuđenje na vrhuncu, nema spavanja.

Kako biraš modele?

Do sada su sve to bili ljudi iz neposredne okoline, a od sada širim horizonte. Model mora biti specifičan, jedinstven, karakterističan po nečemu. Ne ume ni svako da pozira. Treba otkriti talente među njima. Model treba da iznese ono što sam ja zamislila. Shodno ideji i temi šutinga – biram modela.

S obzirom na to da je Prijepolje jako malo mesto, kako uspevaš da pronađeš ambijent za fotografisanje?

To je jedan od najvećih problema. U poslednje vreme primoravam sebe da idem u obilazak, da „Otkrivam Prijepolje“ , da pažljivo posmatram svaki kutak i da biram mesta koja nisu prikazana ili drugima toliko poznata. Tako želim da skrenem pažnju Prijepoljcima na svo skriveno blago koje naš grad čuva.

Kako uspevaš da svoje ideje i planove samostalno realizuješ?

Često mi se dešava da se zanesem, pa da moj hobi utiče negativno na moje planove, jer realizacija jednog šutinga crpi dosta energije, snage...Najviše zbog toga jer radim sve sama. Drugi fotografi angažuju čitav tim šminkera, frizera...ja to radim samostalno i oduzima mi previše vremena. Ali ne žalim – sve se na kraju isplati!

Da li pored fotografije postoje neke druge aktivnosti koje te ispunjavaju?

Pored fotografije slobodno vreme ispunjavam čitajući, svirajući gitaru, pevanjem, pisanjem...Gitaru sviram već 4 godine. Aktivan sam volonter u LimArt-u i Kancelariji za mlade . Trenutno sa „Školom kreativnog pisanja“ i Matičnom bibliotekom „Vuk Karadžić“ radim na projektu izrade knjige o Prijepolju, u saradnji sa Jasminkom Petrović.

Šta je to Škola kreativnog pisanja, i koliko ti pomaže?

Škola kreativnog pisanja, poznatija pod nazivom Školica, postoji već pet godina. Dosta mi pomaže da proširim svoje vidike u oblasti pisanja. I ne samo oblasti koja se tiču pisanja, već i razne druge kreativne zadatke kroz koje mogu da iskažem svoje ideje, mišljenje, stavove...Zajedno sa koordinatorkom i profesorkom srpskog jezika i književnosti, Dejanom Rakonjac, uspešno radimo, što je donekle podstaklo da se više motivišem i uspešno realizujem svoje ideje kada je u pitanju fotografija.

Čemu se nadaš u budućnosti?

Nadam se da ću napredovati, da ću moći osvojiti neko mesto na nekom od konkursa...to će potvrditi moj talenat i tek tada ću biti zaista svesna da moj rad vredi.

Sve fotografije i opširnije o radu mlade amaterke možete pratiti na facebook stranici Electra Heart Photography .

***

POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.

Odricanje od odgovornosti