.jpg)
Autor: Aleksandra Radivojević
Mali gradski stadion u Ćupriji i još manji restoran iznad njega na prvi pogled deluju beznačajno i obično. Ipak, tu su stvarani šampioni. Vera Nikolić, Zora Tomecić, Snežana Pajkić i on, Dragan Zdravković.
Davne 1975. godine ćuprijski profesor geografije, Aleksandar Petrović, je ubedio jednog mršavog fudbalera Morave da napusti treniranje "najvažnije sporedne stvari na svetu" i posveti se "kraljici sportova". Iskusni stručnjak je bio uveren da će šesnaestogodišnji dečak postati šampion - nije pogrešio.
Gle slučajnosti, 15 godina nakon svetskog rekorda Vere Nikolić na stadionu Kristal Palas u Londonu, još jedan Ćupričanin je upravo na ovom sportskom borilištu ušao u kuću slavnih - Dragan Zdravković.
Pobedom nad čuvenim Sebastijanom Kouom i jugoslovenskim rekordom od 3:35,28, koji još uvek nije oboren, Dragan Zdravković je 15. jula 1983. godine postao deo atletske legende. Zaljubljenik u atletiku je postao sasvim slučajno.
„Davne 1975. sam trenirao fudbal u fudbalskom klubu Morava. To je trajalo oko šest meseci. Onda me je profesor Aleksandar Petrović zapazio na času fizičkog i pozvao da pređem u atletiku. Voleo sam i fudbal, ali... ja sam bio seljačko dete iz Resavice i kada sam došao u grad niko me nije primećivao, niko nije obraćao pažnju na mene. Uostalom, u fudbalu su bila neka mamina i tatina deca, kao što ih i sad ima. Ja sam na prvom treningu atletike shvatio da je to sport gde se vrednuje ono što ti sam uradiš i upravo onoliko koliko radiš. Tu sam pokazuješ koliko vrediš, niko ne može da ti pomogne ili odmogne.“
Godina 1983. je bila vrhunac Zdravkovićeve karijere. Osvojio je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Budimpešti. Ipak, put do zlata nije bio ni kratak, a ni lak. Već 1978. godine, samo tri godine nakon prvog treninga, ušao je u seniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Praktično je preskočio juniorsku konkurenciju. Usledila su Prvenstva Balkana, Jugoslavije, ali i Olimpijske igre u Moskvi, gde je polufinalnu trku završio drugi, a finalnu deveti. Pobeda nad Sebastijanom Kouom u Londonu, na stadionu Kristal Palas, odvela ga je, između ostalog, i na naslovnicu Dejli mejla, a 17.000 Engleza je u tišini napustilo stadion posle trke.
„To nije bila moja najbolja trka, ali je bila najzvučnija pobeda, jer sam pobedio važećeg svetskog rekordera, Sebastijana Koua. Stigao sam u London tri dana pre trke, mrtav umoran. Došli smo na stadion Kristal Palas i ja sam prvo, pravo da ti kažem, malo dremnuo na onim sunđerima pored staze“, seća se Dragan uz osmeh. „Do zagrevanja nisam ni znao da on trči. Tek sam ga na zagrevanju video. Ipak, ja se nisam plašio nikoga, jer u atletici nema straha. Tu samo možeš da trčiš bolje ili lošije od protivnika. Znao sam samo da će biti brza trka i voleo sam da trčim sa velikim trkačima, jer čovek može godinama da trči i trenira dobro, ali da na stazi to ne pokazuje. Onda se to ne računa. Pobeda mi tad nije bila ni u malom mozgu, nisam ni pomišljao na nju. Na poslednjih 300m on je počeo da diže ramena i da se osvrće oko sebe. To je za mene bio prvi znak da mu je teško. Tada sam dobio neverovatnu snagu.“
Stiv Ovet je još jedno veliko ime atletike sa kojim je takođe trčao, mada mnogo draže od Sebastijana Koua, otkriva Zdravković uz blagi smešak.
„Na OI u Moskvi, on je bio prvi, a ja drugi u polufinalnoj trci. Ne znam ko je tad bio srećniji od nas dvojice. On se radovao tako što je ispisivao ime jedne devojke pred svima, a ja sam se radovao kao da sam ja pobedio, a ne on. Ušao sam u finale te trke i te noći nisam spavao. Samo sam razmišljao o tome kakvo će biti finale. Tada su prvi put uveli da se zagrevanje radi na pomoćnom terenu, a da se na stadionu odrade samo dva ubrzanja pred početak trke. Izašao sam na stazu, odradio prvo ubrzanje, okrenuo se i Stiv Ovet je bio iza mene. Pružio mi je ruku. Mojoj sreći tada nije bilo kraja.“
Olimpijske igre u Los Anđelesu, trebalo je da budu vrhunac njegove karijere. Ipak, to je bio početak kraja.
„Posle 1983. sve je krenulo nizbrdo. Da li je tako moralo da bude, da li je baš bilo tako zapisano, to ne znam. Prvo su me zajedno sa Vladimirom Milićem (bacač kugle) i Nenadom Stekićem (skakač u dalj) vratili iz Los Anđelesa, jer smo imali pojedinačne ugovore za sportsku opremu. Rekli su nam da možemo da treniramo u Adidasu ili da se vratimo kući. Zamolili smo ih da ipak predstavljamo boje Jugoslavije, ali nam je rukovodstvo Atletskog saveza Jugoslavije i Jugoslovenskog olimpijskog komiteta odgovorilo kratko i jasno da imamo avion u 11 sati tog dana. Bio sam veoma besan i nisam trenirao tri meseca nakon toga. Onda sam krenuo sa pripremama u Splitu, zdrav, prav i jak. Međutim, povredio sam oba kolena i morao na operaciju. Za oporavak mi je trebalo godinu dana, a to je bilo kobno za atletiku. Probao sam da nastavim, ali to nije išlo kako treba. Nisu to bili rezultati koji su mene zadovoljavali, ja sam hteo da osvajam medalje, a ne da popunjavam startnu listu.“
„Leteći Ćupričanin“ , kako su novinari voleli 80-ih da ga zovu, nije zaboravio, i nikada neće, da pomene čoveka bez koga ne bi bilo ni njega, ali ni svetske rekorderke Vere Nikolić, kao ni Zore Tomecić. Glas mu je, možda, zadrhtao, ali ne zaboravimo da i tehnika nekad može da zakaže.
„Da nije bilo Aleksandra Petrovića, Ćuprija ne bi bila grad atletike. Nikada ne bi bilo nas, odličnih atletičara. Možda bismo svi mi bili u nekim drugim sportovima, ali eto, on nas je pronašao. Ja mislim da je Ćuprija jedini grad na svetu koji ima manje od 30.000 stanovnika, a koji je dao jednog svetskog rekordera u atletici.“
Poštovanje prema rivalima, Dragan Zdravković povezuje sa svojom odanošću atletici.
„Nikada nisam propuštao trening. Taj momenat sam shvatao veoma ozbiljno. Sve što možeš da uradiš danas, nećeš nadoknaditi sutra, niti bilo kada. Nisu postojali nikakvi rođendani i praznici i moji drugovi su to brzo shvatili. Ustajao sam pre svih njih, u 6 sati svakog jutra, i išao da istrčim svojih deset kilometara. Kada sam se vraćao sa treninga, neki od njih bi još uvek spavali. Znao sam da svakog dana dva puta idem na svoj trening. Samo tako se dostiže ono što možeš da ostvariš. Zato sam uvek poštovao sve svoje rivale i one koji su trčali daleko slabije, jer su se svi oni disciplinovali da dva puta dnevno dođu i odrade taj trening.“
Zdravković je danas predsednik Atletskog kluba Morava u Ćupriji i počeo je da drži treninge deci koja žele da se bave atletikom na nagovor svog trenera Aleksandra Petrovića, koji je preminuo 2006. godine. Obećava nam da među tim nekim novim klincima već ima onih koje on vidi kao reprezentativce Srbije. Ni neće propuštati treninge i neće se osvrtati za protivnikom.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
