Gde ćemo sada ići da se izgubimo?!

Autor: Tijana Veljković

Da, ponovo radi bioskop. Ali u tržnom centru. Na poslednjem spratu. Uz razne Mekove i ostale nazovi restorane. Tamo gde te u salu uvodi lavirint hodnika ispresecan različitim radnjama, umesto daha letnjeg povetarca isprepletenog sa mirisom tek napravljenih kokica. Sve to unutar montiranih zidina, gde se ne razlikuje dan od noći, dok bioskopi „sa one strane duge“ tonu u sve dublji san.

A hoće li se nekad probuditi? Da ponovo u zagrljaj prime parove koji će se stidljivo gledati u gustom bioskopskom mraku i razmenjivati osmehe i poljupce pred početak filma; da otvore vrata i uvedu nas u neku drugu stvarnost gde ćemo ponovo naučiti šta znači zaboravljena reč kultura . Bioskop – mesto koje nestaje, mesto gde smo išli da se izgubimo. Gde ćemo sada ići da se izgubimo kada bioskopske sale iščeznu? Hoćemo li se mi probuditi?

Jeste li znali da je nakon Drugog svetskog rata, samo u Beogradu postojalo 40 bioskopskih sala? A sada...u celoj Srbiji svega 60 bioskopa. Tada je odlazak u bioskop važio za svečani događaj, koji se dešava jednom nedeljno, jer su jedino tada bili otvoreni. Kasnije, u skladu sa jačanjem domaće kinematografije, broj bioskopa se povećavao – da bi sada završio svoj krug – urušavanjem, zatvaranjem, ili u slučaju Kozare požarom.

Danas se filmske predstave prikazuju u tržnim centrima, sinepleksima, u Domovima kulture. Od nekadašnjih bioskopa, koji su deo istorije srpske kinematografije, više ne radi nijedan. Kako smo došli do toga da se filmovi gledaju u modernizovanim salama velikih „šoping molova“? Sve je počelo sa smanjivanjem broja posetilaca nekada popularnih gradskih bioskopskih zdanja. Manjak gledalaca ekvivalentan je manjku novca. Nije sve u parama, beše? Onda je usledila privatizacija bioskopa, koja je otvorila vrata savremenim salama, koje polako postaju jedini izbor onih koji se ipak odluče da kompjuter zamene velikim platnom.

Najtužnija sudbina zadesila je jedan od najposećenijih bioskopa - Kozaru. Kultno mesto, devet godina nakon zatvaranja, izgorelo je u požaru. I tako se pretvorilo u metaforu stanja u kome se nalazi naša kultura i celokupno društvo. Krug je zatvoren.

Jadran, Kozara, Balkan, Slavica samo su delić bogatog kinematografskog nasleđa koji je za mnoge ranije generacije bio početak filmskog obrazovanja. Sada su one postale samo gradske ruine o kojima niko ne vodi računa, a prašinu koja je pala na njih skine po kojom pričom o njenim zlatnim danima. Tako je domaća kulturna scena zadobila snažan udarac, a odjek bola odzvanjaće još dugo...

Možda ovog puta konci igre nisu u našim rukama, mada je sledeći potez naš. Ne smemo dozvoliti da nas „proguta tama, gusta kao bioskopski mrak“. Priliku da se izgubimo, da osetimo uzbuđenje u stomaku; priliku da samo sedimo u udobnim bioskopskim sedištima i da samo budemo - niko nam ne može oduzeti. Sada se svetla polako gase, priče prestaju. Konačna tama, samoća iščekivanja i sledeći potez.

Hajde, vi birate ovaj ples – stara, dobra romantika ili moderan bezličan svet?

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti