Где је граница амбиције?

Autor: Marija Mitrovanov

Ако је енергија гориво без којег не можемо да се покрећемо, амбиција је оно што нас гура изнад наше тренутне позиције чак и онда када смо на измаку енергије. Да није ње, чинили бисмо тек онолико колико нам наша енергија дозвољава и спорије бисмо напредовали. Сви ћемо се сложити са тим да је амбициозан човек, уколико добро примени своју амбицију, успешан човек.

Међутим, шта је са другом страном медаље? Обично се о амбицији говори као о нечему пожељном и корисном за сваког успешног човека. Сада, ја вас питам, да ли вам се чини да је превелика амбиција понекад као никад задовољен апетит? Дешава се да смо понекад толико жељни напретка и успињемо се на лествицама успеха, али никада не стајемо, увек желимо још више, још боље, још даље... Поставља се питање – где је крај том пењању? Можда ћу добити одговор да краја нема, да је читав живот сводив на пењање ка још вишем (јер увек постоји нешто више од тренутне тачке, а не треба се задовољавати ситницама). Међутим, зашто онда говоримо о досезању врха? Где је тај врх ако до њега никада нећемо доћи? Било би непрактично да је он толико високо, да је потребан читав живот да би се досегао, а неки ни за живота, већ читав живот проведу постављајући себи нове и узвишеније изазове.

Ово доводи до два главна проблема. Најпре, оваквим начином тешко да ћемо дати одговор на питање где смо, да ли смо стабилни, у чему смо се остварили. То повлачи и замерку, која нам се може упутити, да можда не можемо да препознамо разлику између циља и средстава, између пута и коначне одреднице. Други је проблем што врло често превелика амбиција може да буде опасна подједнако као и превелика жеља па да у томе сагоримо. Сагорели бисмо у том смислу што, пошто бисмо досегли одређени степеник, након што би се родила жеља за нечим вишим, овај степеник би био безазлен у односу на онај коме тежимо, а временом би наша тежња била аутодеструктивна па чак и агресивна. У крајњим фазама, губили бисмо контролу над тлом на којем стојимо (оно би постало неважно), сопственим мислима, распоредом времена, бркали бисмо приоритете различитих важности...

Важно је, најпре, поставити себи јасно формулисан циљ. Звучи смешно, али сетимо се како деца често говоре: „када порастем, бићу учитељица“. То је врло конкретно изражено, а ми, како одрастамо и како нам расту амбиције, све више одступамо од те конкретности и грабимо све, без стављања у неки контекст. Јасна вам је реченица да средство није исто што и циљ, али када сте врло амбициозни, да ли сте у стању да разликујете средство од циља? Заправо, не. Када се појави нешто ново, што вас одушеви, ви то желите да имате и третирате га као циљ, а можда је то само један део пута ка одредници, ако је уопште и релевантан за тај конкретан циљ. Стога, да га не бисмо занемаривали и много трошили себе, важно је тачно га формулисати. Следећи корак је препознати и одредити која су средства релевантна за ваш зацртани циљ. Некад је средство превише безазлено и врло мало нас помиче, па се не треба ни задржавати, а некад је средство толико крупније од нашег циља да је на граници да се разилази са њим.

Да бисмо остварили неку уређеност у глави и поступању, која би нас усмеравала ка одговарајућим средствима, којима достижемо циљ, важно је поставити границе својој амбицији. То није лако постићи, али размислите буквално о ономе да се не једе све што лети.