"Neću više nijednoj babi ustati, kunem se", rekla sam posle jedne epizode iz autobusa svima koji su imali lošu sreću da me sretnu taj dan. Bila sam iznervirana ponašanjem dveju "baba" i ogorčena na ceo ljudski rod izvesnog doba.
Autor: Dragana Milovanović
FOTO: Flickr
Zanimljivo kako su godine prvi kriterijum osude, one iste godine za koje treba da kucnem u drvo da ću ih doživeti. Kao da je nastrano preći 70, 80, 90 godina i još uvek izlaziti iz kuće i živeti. Stari ljudi su, čini se, zasebna vrsta prema kojoj ne znamo kako da se postavimo, a to koliko dugo su na ovoj planeti gradi zid između nas i njih. Iako je, paradoksalno, "nama" je suđeno da pređemo zid i postanemo "oni".
Na šarenim ekranima ne postoje stari ljudi kakve viđamo na ulicama. Ako se uopšte pojavi neko ko je prešao pola veka, ispeglano lice nas zbunjuje i vraća u detinjstvo kada smo verovali u veštice i čarobnjake sa maskama. Bojimo se starosti, ali ne toliko zbog moguće slabosti koliko zbog bora i, još više – zbog toga što znamo kako mi gledamo i ponašamo se prema starosti. Moraš da budeš mlad i lep zauvek, inače nisi vredan pažnje i divljenja, već si nečija obaveza. I oni za koje kažemo da su "dostojanstveno stari" kao da moraju da se trkaju i prave da se ništa nije promenilo, da još uvek mogu sve kao nekad.
Naučeni smo da su vitalnost i svežina odlike kojih treba grčevito da se držimo, ali niko nam nije govorio o mudrosti koja se stiče jednostavnim protokom života. Kažu nam da hodamo sami, protiv svih ako treba, nezavisni i hrabri, ali ne i da zatražimo savet od nekog ko je možda već sve to prošao. Jer, šta se zaista na svetu promenilo? Ljudi su još uvek malo dobri i malo zli i nema tog tač skrina i tog četa koji je suštinski promenio ljudsku prirodu. Svi plivamo kako znamo i umemo, ali sigurno bi bilo lakše kada se usput ne bismo ignorisali ili, još gore, kinjili. I mladi i stari mogu mnogo da nauče jedni o drugima samo ako pruže priliku da se to desi. Ne govorim o tajnama bakinog kolača ili štrikanja niti o internetu i kompjuterima. Govorim o iskustvima koje je imao ili će svakako imati svaki čovek – ljubav, bol, uspeh, promašaj, novi pokušaj. Sve dobre priče od kada je književnost nastala opstaju zato što su to priče o nepromenljivim smicalicama života.
I priznajem – postoje ljudi koji ne zaslužuju da im se ustane u prevozu, i mlađih i starijih od vas, ali ako ih samo otpišete, ni vi niste zaslužili da sednete.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE