Tweet

"Нећу више ниједној баби устати, кунем се", рекла сам после једне епизоде из аутобуса свима који су имали лошу срећу да ме сретну тај дан. Била сам изнервирана понашањем двеју "баба" и огорчена на цео људски род извесног доба.

Autor: Dragana Milovanović

ФОТО: Flickr

Занимљиво како су године први критеријум осуде, оне исте године за које треба да куцнем у дрво да ћу их доживети. Као да је настрано прећи 70, 80, 90 година и још увек излазити из куће и живети. Стари људи су, чини се, засебна врста према којој не знамо како да се поставимо, а то колико дуго су на овој планети гради зид између нас и њих. Иако је, парадоксално, "нама" је суђено да пређемо зид и постанемо "они".

На шареним екранима не постоје стари људи какве виђамо на улицама. Ако се уопште појави неко ко је прешао пола века, испеглано лице нас збуњује и враћа у детињство када смо веровали у вештице и чаробњаке са маскама. Бојимо се старости, али не толико због могуће слабости колико због бора и, још више – због тога што знамо како ми гледамо и понашамо се према старости. Мораш да будеш млад и леп заувек, иначе ниси вредан пажње и дивљења, већ си нечија обавеза. И они за које кажемо да су "достојанствено стари" као да морају да се тркају и праве да се ништа није променило, да још увек могу све као некад.


Научени смо да су виталност и свежина одлике којих треба грчевито да се држимо, али нико нам није говорио о мудрости која се стиче једноставним протоком живота. Кажу нам да ходамо сами, против свих ако треба, независни и храбри, али не и да затражимо савет од неког ко је можда већ све то прошао. Јер, шта се заиста на свету променило? Људи су још увек мало добри и мало зли и нема тог тач скрина и тог чета који је суштински променио људску природу. Сви пливамо како знамо и умемо, али сигурно би било лакше када се успут не бисмо игнорисали или, још горе, кињили. И млади и стари могу много да науче једни о другима само ако пруже прилику да се то деси. Не говорим о тајнама бакиног колача или штрикања нити о интернету и компјутерима. Говорим о искуствима које је имао или ће свакако имати сваки човек – љубав, бол, успех, промашај, нови покушај. Све добре приче од када је књижевност настала опстају зато што су то приче о непроменљивим смицалицама живота.

И признајем – постоје људи који не заслужују да им се устане у превозу, и млађих и старијих од вас, али ако их само отпишете, ни ви нисте заслужили да седнете.


***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Коментари

ВЕСТИ