Када говоримо о истраживачком новинарству које се не ограничава на границе Србије, незаобилазно је споменути БИРН - Тхе Балкан Инвестигативе Репортинг Нетворк. БИРН чини група новнара, истраживача који својим радом сигурно газе ка изградњи јаког, независног медија у југо-источној Европи, као кључног елемента развоја демократије, слободног тржишта на Балкану. Бирн је присутан у девет земаља региона са седиштима у Босни и Херцеговини, Косову, Македонији и Србији. Менаџмент ове регионалне мреже састављен је од награђиваних новинара, професионалаца са великим искуством и знањем из кључних питања важних за регионални развој, као што су: транзициона правда, људска права, култура, политичка и економска транзиција, европске интеграције и друге важне теме.
Наша саговорница Гордана Игрић регионални је директор и главни и одговорни уредник мреже БИРН. Своју каријеру почела је пре више година а искуство стицала као ратни извештач из Босне и са Косова, радом у области људских права, као директор Истраживачког центра за хуманитарно право (Београд), као и истраживач за Косово за Хуман Ригхтс Ватцх. Гордана је добитник више награда за новинарство.
Дуго сте у новинарству а данас сте на челу БИРН-а као регионални директор. Како бисте оценили стање у онлине издаваштву на овим просторима?
Онлине новинарство дели судбину целокупме медијске сцене, али су ту трендови знатно израженији. То значи, недовољно инвестирање у тренинг новинара и стандарде, иза власништва се крије јасно дефинисана политчка опција, таблоидно новинарство, којим се покушава привући знатан број посета. Такодје кроз онлине издање лакше пролази говор мржње, коментари ту најчешће диктирају тон. Што се тиче пословне стране, мало је оних који су нашли начин, не само на Балкану, да привуку довољно реклама, спонзора или претплатника да одрже квалитетну уредничку продукцију. Економска криза је свуда погодила сва медијска издања, па и оглашавање на веб-у, популација која користи компјутер у неким земљама на Балкану није велика, а продаја садржаја на сајту има озбиљне лимите и код нас се не примењује. Зато се углавном преузимају садржаји, или се иде у хиперпродукцију, која обара стандарде.
Ко је просечни посетилац вашег портала? Да ли се својим садржајима прилагођавате његовим потребама или тежите да на њега и утичете?
Наше је читаластво слојевито. То су странци или људи са Балкана, којима знање о Балкану треба из професионалних разлога,министарства спољних послова, амбасаде, светски универзитети и блиблиотеке, локални и страни медији, локално становништво које верује да ће добити објективан текст, без навијања, емиграција која се на нашем сајту сусреће и комуницира медјусобно на енглеском, кроз коментаре, кад не може на језику своје земље.
Што се тиче уређивачке политике, не прилагођавамо се, осим што дајемо више бацкгроунд информација, имајући у виду да наш читалац треба да разуме текст који се односи на земљу, у којој не борави и о којој недовољно зна. Пратимо неколико правила: политичка актуелност, проверене чињенице, висе саговорника разлицитих политичких видјења. Трудимо се да не убеђујемо, то јест да не будемо активисти, вец да понудимо избалансирану реалност, у којој читалац може да се снађе и донесе закључак.
Које су предности а које мане Интернет пословања? На који "захтев" и "правило" интернет пословања најтаже одговарате?
Кад је реч о медијском сајту, предност је што су искључени трошкови принта, које на пример осецамо у насој новини Белграде Инсигхт као знацајне. Друго, приступ сајту новинару омогућен, је ма где да се физички налази. Најтеже је постићи довољан број постављања квалитетног садржаја на сајт дневно, да би се одржао и повећао ниво посета. Ако се жели квалитетан текст, на њему се мора радити, а у нашем слуцају троскови енглеског уредника и време новинара су велики и скуп проблем.
БИРН наплаћује коришћење својих онлине издања. Ово је пракса која на западу успешно функционише али се то не може рећи и за ове просторе. Како сте успели да се изборите за клијенте и која је додатна вредност коју дајете читаоцу како би се одлучио за ваш а не неки од бесплатних онлине магазине?
У ствари, ни на Западу та пракса не функционише до нивоа исплативости. Зато смо видели у последњих неколико година ситуацију да су и Финанциал Тимес, и Нев Yорк Тимес, и Ецономист у више наврата затварали и отварали садржај. Тимес онлине је затворио целокупан садржај, кажу да су први резултати охрабрујуци, али они имају милионску читалацку публику, ниску претплату, а њима је сајт само техницка подршка новини.
Нас модел је комбинован: вести стављамао отворено, да би привукли довољно посета на сајт, а анализе, коментаре и истразивања закључавамо на енглеском. Кад проценимо да је текст од вазности за неку земљу, преводимо на локални језик, организујемо кампању на социјалним мрежама и дајемо бесплатно локалним медијима. Нисам сигурна да ли би тај модел и како функционисао на локаном нивоу, за то је потребно дугорочна изградња медијског имиџа, тако да неко заиста хоце да плати информацију, јер мисли да је на другом месту не може наћи. То јест да само вама може веровати.То значи, опет, велика улагања у квалитетно новинарство, тог новца на медијском тржисту сада нема код нас.
Ми смо успели, мада јос увек имамо дотирање продукције из донаторских извора, јер смо пре затварања садржаја, што је било пре пар година, вец имали имиџ медија коме се верује. Други разлог је тај што заправо не постоји слична едиција на енглеском, али ни на локалном језику, која се бави аналитицким и истраживацким новинарством, из регионалном контекста. Институције и појединци нас купују, јер не добијају само вест, него анализу феномена који је скривен иза вести.
Који су "савети и трикови" за стално привлачење нових а чување старих посетиоца?
Квалитетно новинарство, и добро осмишљена кампања на твиттеру и другим социјалним мрежама, која таргетује одређене професионалне групације заинтересоване за тему.
Да ли сматрате да је за младог човека перспективно да каријеру гради у онлине новинарству, и зашто?
Градити каријеру у онлине новинарству је узбудљиво, јер се врло брзо и лако може видети какав је утицај оставио текст на читаоце. А сваком новинару је важно да препозна и да се увери да његов рад има смисла, да има читаоце, коментаре на текст, да се нешто мења Наш тим новинара је непрекидно на гоогле аналyтицс-у, и прати колико људи чита њихове текстове. Ко у себи носи ту страст, у онлине новинарству је нашао себе и брз начин да комуницира са јавношћу. Ако се међутим каријера посматра из угла финансијске добити, онда је за сада тешко видети како та професија може донети праву сатсифакцију. Новинари су јако мало плаћени свуда у региону, а при том израбљени. Зато постоји тренд да најквалитетнији кадрови одлазе из новинарства у разне ПР агенције и међународне институције, бавећи се односима са јавношћу. Много тиме губимо. Професија је потцењена, генерално, а јос увек је најатрактвније ТВ новинарство, јер бар годи сујети, ако није добро плаћено.
Савет младима за крај…
Мене је као новинара, током свих ових година водило кључно питање – ста је јавни интерес и ста ја ту могу да урадим да укажем на проблем. Некад ми је тај напор био финансијски награђен, а некад сам то радила без накнаде. Истраживање тема од јавног интереса, да би се дао свој допринос у промени наше тужне стварности јесте Сизифов посао, и врло често изгледа да нема никаквог смисла, то јест да су политичке елите затвориле сваки милиметар простора за промену, а да се од неке мизерне плате не може живети.
Отуда је најбољи савет за оне занесене професионалце да буду реалистични. Да знају да су ступили на мукотрпан пут, и шта то све са собом носи, да не би уследило болно разочарање. Наоружање стрпљењем, вера у себе и свој и интегритет, то је савет за почетак каријере. Ја и даље верујем да се, дугорочно, добар рад увек награди.
Стицање знање, то јест учење, јесте додатни проблем, јер је на Балкану готово нестала улога уредника, који је тренер младим новинарима и учи их током рада стандардима професије. Похађање организованих специјализованих тренинга јесте важно, али често је знање неупотребљиво кад се новинар врати у редакцију, која поставља другачије захтеве пред њега, и тера га да прави компромисе.
Отуда бих посаветовала да млад новинар добро размисли који медиј му је најближи, шта највише поштује и шта га интересује, па да се пријави за неплаћену праксу (интернисхип) у неком периоду Та пракса ће му дати времена да несто научи, створи важне контакте, али истовремено и да процени да ли је слобода у извештавању у том медију лимитирана разним политичким и економским уценама. Нема лаког пута у овој професији.
_thumb2.jpg)
