Neplanska gradnja po brdovitom reljefu mešala je stilove i istorijske epohe, kao sastojke za šejk, smuti ili koktel. Sa vrha tvrđave Narikale u centru Tbilisija, posmatram gradsku panoramu i prepoznajem u sebi destruktivnu glad, koja me ne napušta ni poslednjeg dana putovanja. Odlično znam da je ta privlačnost mač sa dve oštrice. Našavši se prethodnih dana u središtu vrtloga tih rasutih ulice, prošao sam kao dodatni sastojak - i to onaj koji se čekao da bi se blender uključio. Priznajem da me je grad samleo. Sećanja na događaje iz tog prostranstva navodila su me na kapitulaciju. Obilazio sam ga, a nisam ga upoznao. Prezirao sam ga jer me je povredio i voleo ga, jer mi je ostao nejasan. Pri pomisli da ga uskoro napuštam, osetio sam olakšanje.
Svestan vetra koji me probija, razmišljao sam kako najbolje da iskoristim preostalo vreme. Gde da se sklonim i da li da se sklonim? Da li da nastavim po svom uobičajnom surovom tempu ili da negde primirim? Ostala mi je nedorečena priča o smrti u Tbilisiju, pa sam odjednom poželeo i nju da dotakem - onu provaliju od zoološkog vrta iz koje su se prošlog leta izlile zveri i privremeno pažnju svetskih medija preusmerile na metrolopu sa periferije sveta. Da li je ta rana zarasla?
Put do smrti vodio je kroz Rastaveli bulevar. Bio je ponedeljak i sve je vrvelo od ljudi i prizora boje prošlosti i sadašnjosti. Preko puta Nacionalnog teatra zatekao sam momka duge razbarušene kose kako na gitari priključenoj na pojačalo sa mikrofonom ispred sebe, svira i peva pesmu 20 years od jednog od omiljenih mi bendova Placebo. Zastao sam i pratio repertoar koji sam doživeo kao ličnu posvetu i kao vesnika proleća. Tbilisi se napokon budi. Njegovu najprometniju ulicu odjednom oplemenjuju zvuci muzike moje mladosti. Znate slast osećaja kada iznenada čujete dobro poznatu pesmu na koju ste zaboravili i katarzično zapevate stihove čiju ste emociju proživeli. Drogirao sam se tom pesmom kada se pojavila pred sam kraj 2004. godine, u vreme kada mi se završavao prvi semestar na fakultetu. Uplakane i još uvek nepoznate beogradske ulice, zaprljane blatom i susnežicom, nikada dovoljno vodootporna obuća, nikada dovoljno apstraktna i opširna literatura u rancu, bol skoro svakodnevnog susreta sa Zelenim vencom i Lastinom autobuskom stanicom, i teška zimska jakna u čijem džepu sam držao mp3 na baterije – malog čarobnjaka koji je jedini privremeno uspevao da stvori iluziju lepšeg sveta. Pritiskom na dugme muzika počinje. There are twenty years to go, and many friends i hope, though some may hold the rose some hold the rope … That's the gift and that's the trick in it …
Hvala ti Tbilisi. Još jednom si me iznenadio, ovaj put prijatno. Nije rekao Hvala.
Tbilisi je operisan od osećaja stida. Ne skriva ožiljke po ćoškovima, već od njih pravi defile. Kako sam koračao dalje bulevarom, bivao je sve brži, neobuzdaniji, počeo je da se račva i odjednom je iz sporedne ulice izleteo automobil frankenštajn sa odvaljenim prednjim delom. Nekoliko prolaznika sam pitao gde se tačno nalazi zoološki vrt, jer GPS mi je govorio da sam vrlo blizu. Reagovali su zbunjeno, čak i neljubazno misleći da ih namerno zajebavam. Osetljivi su na pitanje zoološkog vrta, kao savremeni Rumuni na period Čaušeskove vladavine. Prave se da pate od amnezije. Zoološki vrt? Kakav zoološki vrt?! Mi to nemamo. Hahaha … zooloski vrt!
Da zoološki vrt, onaj što ga je uništila poplava. Nije ga sigurno izbrisala sa zemlje. Ja sam turista i želim da vidim kako danas izgleda? Prošlo je skoro godinu dana.
Samo bi mahnuli rukom, a neki me i namršteno zaobišli.
Došao sam do jedne raskrsnice i skrenuo nizbrdo, prolazeći pored velikog belog zdanja opkoljenog kapijama i četinarskom baštom. Dopalo mi se, ali ipak sam nastavio da se spuštam do kraja ulice gde bi po GPSu trebalo da se pojavi životinjsko carstvo. Kada sam stigao, shvatio sam da su prolaznici bili u pravu. Šta to beše zoološki vrt? Nisam ugledao ništa sem beživotne parcele sa ostacima kaveza, u podnožju uzdignute magistrale. Stajao sam kratko i razočaran se dvoumio da li da ipak probam da nađem način da prodrem dalje ka tom smeru, kada se Tbilisi okrenuo prema meni i gledajući me preko ramena, svađalački nastrojen, dobacio - Gde si ti krenuo? Hoćeš li napokon odustati? U moju dolinu nisi dobrodošao. Dosta više. Udahnuo sam duboko, izbrojao do pet, progutao inat i razmislio o njegovim rečima. Nisam odobravao tako hladan stav prema sebi, ali sam shvatio da donekle govori istinu. Nije li zaista dosta? Za nekoga ko putuje bolestan, potpuno sam, bez zdravstvenog osiguranja, nisam li već video i više nego što je bilo suđeno? Zar je neophodno da i poslednji dan provedem zavlačeći se dalje ispod autoputa ka nemilosrdnom urbanizmu severozapadnog Tbilisija koji me može obuhvatiti kao biljka mesožderka.
Tada sam prvi put odustao. Podigao sam ručnu i popeo se na zeleno brdo preko puta, odakle sam posmatrao deo grad pred kojim sam poklekao. Dalek, rasut i otuđen, ali provokativan. Volim što još uvek postoje prestonice koje se ne šlihtaju turistima, već gde svako ko dođe mora da se trudi i snalazi. Toliko je bio neprivlačan da me je privlačio.
Iza mene se pružala bašta kroz koju sam došao do onog belog zdanja. Videvši gomilu mladih ljudi, jasno mi je bilo da je to Univerzitet. Nije mi bilo u planu da se pomešam sa tamošnjim studentima, ali prijatnost okruženja, spontanost kojom sam dotle stigao i vreme kog sam imao na pretek, ohrabrili su me da se tu zadržim. Nahvatao sam WiFi i pustio pesmu Monument od Royskopp & Robyn. Ne znam zašto sam se za nju odlučio. Možda zbog spomenika u obliku uzvišene statue na čijem vrhu je ptica raširenih krila, ali tih skoro sedam minuta atmosferičnog zvuka skandinavske produkcije, tako su se nakalemili na taj trenutak da su postali himna putovanja. I will let this monument represent a moment of my life …
Vrteo sam pesmu i šetao baštom, a zatim ušao u zgradu i posmatrao unutrašnjost hodnika, natpise na kabinetima, profesore i studente – preko 10 godina mlađe od mene. Toliko su mladi da su više od pola decenije mlađi čak i od moje mlađe sestre! Ja sam mator. Vreme nije htelo da stane nijedne sekunde. Zašto nam društvo nameće taj odvratan osećaj da sa nečim kasnimo, da nešto nismo ispunili, uradili kako treba i da će nas pojesti mrak jer nismo savršeni? Zašto se nisam rodio pametniji? Uvek me sećanje na studentske dane, tu borbu, onespokoji. Zaprlja tok misli. Podseti na zaglavljenost u nekim osećajima. Iste pantalone, posteljina, ljudi … drugačija frizura, mišićna masa, krvna slika, budžet, zidovi … isti bol – to peckanje u grlu i uznemirenost u stomaku i grudima … drugačiji pasoš. Hoće li se život ikada obojiti novim, drugačijim kvalitetom? Hoće li doneti nešto više od putovanja? Hoće li početi da se dešava tamo gde jeste?
Kada nas suoče sa pitanjima od kojih bežimo, daljine se učine manje radosnim. Mesta koja nas privlače dok na njih ne stignemo, ponekad prilikom konačnog kontakta sa našim đonovima, prstima i pogledom umeju da se naroguše. Kao slatko mače koje kada mu priđemo počne da beži, sikće i grebe - tako su se Gruzija i Jermenija ponele prema meni. Ali radost ume da iznenadi. Zakasni. Pojavi se tek kada slegne utisak. Kao evergreen pesma koja se retko kome dopala na prvo slušanje ili nečije lice prema kome smo na prvi pogled bili ravnodušni, a do danas shvatili da je najlepše na svetu. Tako i slike daljina pred našim očima. Zahtevaju vreme da se razviju, ponovo ožive, dobiju punoću i snagu koja ih pretvara u večne uspomene. Možda je i to umetnost koja nikada nije našla svoje mesto u klasifikaciji. Umetnost daljina. Daljina koje stvaraju čulne senzacije podjednako uzvišene kao i muzika, slika, pokret, oblik ... dodir.
...
Napuštam Univerzitet vrteći istu pesmu. Hodajući ulicom paralelnom sa rekom, mimoilazim pse lutalice, neobične automobile, vidim buku ali je više ne čujem. Hipnotisano slušam Robyn kako peva Make a space for my body, dig a hole, push the sides apart ... levo skrećem ka drvoredu koji me je neočekivano odvratio od pravolinijskog hoda. Privuklo me je naizgled skrajnuto zelenilo gde su stariji Gruzini na klupama igrali šah, a još više me je zaintrigirala prostranost skrivenog parka koji sam otkrivao šetajući dalje ka reci. Ispostavilo se da je park izdignut u odnosu na provaliju i na samom kraju obezbeđen žičanom ogradom preko koje puca pogled na braon reku u podnožju i na jedan deo gradske panorama koja je režala na mene. Tu sam već osetio opscenost pravog geta. Okolo su se smucali korisnici psihoaktivnih supstanci i neka mangupski nastrojena deca po kojoj se videlo da su tu na svom terenu. Prošavši pored mene, šmugnula su iza žice i zavarala trag kao na filmu. Minut kasnije, ugledao sam ih na kamenitom odronu ižvrljanom grafitima u podnožju ograde, koji je delovao kao da će se, ako im se još neko pridruži, odvaliti i survati u provaliju pod nama. Kao mali vidikovac za hrabre, gde niko ni za koga ne odgovara.
Đavo mi nije dao mira. Provukao sam se kroz rupu na žici, upao u šipražje gde sam ugledao jednog od tih klinaca kako urinira, stigao ispod nivoa gde sam pre toga stajao, prošao kroz taj mračan i smrdljivi prolaz i uskoro se našao na odronu koji sam pre toga radoznalo posmatrao, pridruživši se mlađanoj bandi na njihovoh teritoriji. Opkolili su me kao nedovoljno stasale zveri koje se instinktivno oblizuju, iako su još uvek nesigurne u nameri da napadnu plen. Oni su gledali u mene, a ja u Tbilisi. Bio je to jedan od retkih trenutaka tišine. Dopalo mi se to mesto. Volim kada nešto takvo pronađem. To je slika istoka, periferije, skrajnutosti, nepoznatosti i egzotike. To su ukrasi nedovršene urbanizacije i nesavršanosti ovog sveta. To je Gruzija.
Nastavak sledi ...
Prethodne priče o Gruziji možete pročitati ovde, ovde, ovde i ovde