Хана П: Волим музику и верујем у будућност

Autor: Gordana Bušin

ФОТО: fotoreporter.rs

Хана Параушић је професорка, члан оркестра и слободни уметник, али пре свега, она је харфисткиња. Каже да је и у Србију дошао тренутак популаризације харфе и подсећа на значај Међународног фестивала харфе, који се сваке године одржава у Београду. Она каже да треба експериментисати са звуком, а недавно је одсвирала једну познату севдалинку.

У марту ће наступати у Јерусалиму, у јулу у Португалији. Такође, има заказан концерт у Нишу 18. маја, где ће наступати са Нишким симфонијским оркестром и свирати Моцартов концерт за флауту и харфу. О даљим плановима које има и ставовима које носи са собом, за iSerbia, говори Хана Параушић.

Када и како се родила љубав према харфи?

Према харфи постепено, али љубав према музици је присутна одувек. Од најранијих дана памтим да сам веома често по соби изигравала певачицу. Дакле, била ми је потребна сцена. Моја мајка је завршила нижу музичку школу виолине и отуда идеја да упише и мене. Првобитни план је била флаута. У том тренутку сва места су била попуњена, те сам се одлучила за виолу и, наравно, као дете почнеш са виолином. Једном приликом, након часа виолине, пролазећи кроз ходник угледале смо харфу у соби број седам (памтим) и мислим да је то био први пут да сам видела тај инструмент. Човек не може да остане равнодушан на тај призор. Класу харфе у Панчеву је отворила Милица Барић, доајен харфизма на еx-yу просторима, и било је свега две ученице. Милица је позвала моју мајку и мене да уђемо у собу како бих испробала инструмент и била је изненађена јер је тај први контакт био једноставно природан. Пошто је било сувише захтевно ускладити све обавезе и похађати часове два инструмента, одлучила сам се за харфу.

Што се љубави тиче, она се десила негде на преласку из основне у средњу школу, тј. 2006. године. Данас, након завршених постдипломских студија, прсти су изузетно зависни од контакта са жицама и примећујем да када не свирам дуже од две недеље, нисам баш своја.

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с18.постимг.орг/ру391в0м1/Цопy_оф_ИМГ_3204.јпг" />
ФОТО: <�а хреф="хттп://ввв.фоторепортер.рс/индеx.пхп?x=бровсе"> фоторепортер.рс </а>

Харфа је један од сложенијих жичаних инструмената префињеног звука, а нпр. мени се допада и њен нежан изглед. По твом мишљењу, у чему је њена лепота и корист?

Узела бих слободу да избацим то „жичаних“ и на „сложенијих“ додам „нај“. Што се лепоте тиче, ту нема шта много да се каже јер слика говори више од хиљаду речи, али морам да додам да поред све своје женствености најбољи харфисти су били мушкарци. Оно што је карактеристика било ког инструмента је боја тона. Харфа има хипнотишући звук и самим тим делује умирујуће на човека. На пример, ако седите поред харфе док неко чак и вежба, заспаћете без икаквих потешкоћа. Она се доста користи у музикотерапији због своје делотворности на рад срца.

Шта је највише утицало на твој даљи напредак?

Мислим да су такмичења та која подижу лични критеријум, јер коначно дођеш до тога да упознаш своју конкуренцију и боље видиш где си. Волим да упоређујем то са олимпијском такмичењем у атлетици. Спремаш се четири године да би истрчао сто метара и све у животу је подређено томе. На крају тих сто метара дође и прође, док траје пролазиш кроз велики стрес, победиш или не, много научиш, и не само због тих сто метара, већ зато што иза тога стоји рад, дисциплина и још рада. Са друге стране, сваки наступ пред публиком је једно велико огледало и изазов и никада није исто. Могу да кажем да је свако искуство драгоцено. Поносна сам на оно што сам данас: професор, члан оркестра и слободни уметник.

Нова харфа кошта око 15 хиљада евра. Ти успеваш да постигнеш значајне резултате без свог инструмента. Како се харфисти носе са овим проблемом?

Нажалост нисам једина која је у тој ситуацији и јако је тешко. Какав је то мајстор који нема свој алат? На крају се све своди на сналажење. Док сам била студент могла сам да користим факултетске харфе. Данас имам огромну срећу да ми је пријатељ позајмио свој инструмент, јер је тренутно не користи. Шта ћу даље, немам појма. Харфа је врло скуп спорт, само комплет жица кошта од 700 до 1000 евра. Тај новац је веома тешко зарадити овде, а у породици истог нема. Оно што ме гура напред јесте љубав према музици и вера у будућност.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с10.постимг.орг/ел0ббдф0п/Цопy_оф_ИМГ_3232.јпг" />
ФОТО: <�а хреф="хттп://ввв.фоторепортер.рс/индеx.пхп?x=бровсе"> фоторепортер.рс </а>

Који композитори се најчешће налазе на твом репертоару? На шта публика најлепше реагује?

Како бих одговорила на питање, рећи ћу Бах, Дебиси, Хендл, Салцедо, мада не бих разврставала по композиторима, већ по епохама. Научени смо, пре свега, да на репертоару постоји барок и класицизам, велика виртуозна дела и модерни композитори, у то спадају дела XX и XXИ века.

На пример, тема моје специјализације је била Карлос Салцедо. Унапредио је харфистичку технику и обогатио литературу, доста се бавио рекламирањем харфе и њене музике и сматрам да још увек није добио пажњу коју заслужује, барем на нашим просторима. Имам утисак да и даље гајимо ту традиционалност која је била популарна пре три века и не оспоравам је, јер да то није квалитетно не би толико дуго живело. Мој став је да треба више експериментисати са звуком. Тренутно је на мом репертоару највише Салцедових дела и када дође време за докторат, та тема ће бити шире обрађена. Публика, наравно, најбоље реагује на дела која имају грув и забавни карактер.

На харфи се свирало још у време Старог Египта. Шта можемо учинити како би ова музика постала популарнија у Србији?

У Србији је дефинитивно дошао тренутак популаризације харфе. Девојке које су биле студенти пре 20 година и касније наши професори урадиле су одличан посао, тако да данас доста школа по Србији има харфу као избор: Крагујевац, Нови Сад, Зрењанин, Панчево, Вршац, Чакак, само у Београду три школе, а у четвртој се негује уметност ренесансне харфе (Мокрањац, Станковић, Коњовић, Лисински). Узимајући у обзир чињеницу да је харфа код нас редак инструмент, имамо много ђака и студената више него икад (Београд и Нови Сад). Нажалост, школе немају новца да купе харфу, тако да је начин отварања нове класе једино тај да професор поклони свој инструмент.

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с14.постимг.орг/аемле6п5д/Цопy_оф_ИМГ_3116.јпг" />
ФОТО: <�а хреф="хттп://ввв.фоторепортер.рс/индеx.пхп?x=бровсе"> фоторепортер.рс </а>

Одржавамо сарадњу сви међусобно, а сваке године у априлу или мају у Београду се одржава Међународни фестивал харфе. Увек се трудимо да доводимо врхунске светске музичаре и програм није фокусиран само на класичну музику. Међутим, живимо на месту где је уопште уметност тешко наплатити. Једна група то не може да приушти, а друга не жели нешто више од једнократног и брзог задовољства. Јер, ипак, на крају дана све се своди само на преживљавање. Остаје на нашој иницијативи и енергији колико ћемо нашу околину оплемењивати уметношћу. Платон је рекао да је држава онаква каква јој је музика.

Учествовала си у пројекту „Неи Суони Деи Луогхи“ (У звуцима градова) у Италији пре неколико година. Какви су утисци?

Био је то први пут да сам одржала концерт ван земље, у јулу 2011. године. Концерт сам свирала у Националном археолошком музеју у Удинама, и публика је седала са моје леве и десне стране. Било је то чудновато, јер то, иначе, није обичај. Пројекат је осмишљен тако да учесници добајају и хонорар, те сам била поносна што зарађујем џепарац од онога што студирам. Концерт је, наравно, прошао врло успешно и људи су били изузетно задовољни.

Радиш хонорарно као солиста Симфонијског оркестра РТС-а и предајеш у музичкој школи у Вршцу. Да ли је то оно што желиш или себе видиш на неком другом месту?

Бити део нечега тако великог и јединственог као што је оркестар је непроцењиво. Исто могу да кажем и за педагогију, јер она се не бави само методиком наставе, већ и примењеном психологијом код деце.

На харфи је могуће свирати и „Котор“, „Цесарицу“, „Нотхинг елсе маттерс“. Шта мислиш о томе да у том правцу промовишеш своје умеће?

Као последњу нумеру на концерту 25. јануара у Панчеву, са пријатељима Давидом Ерешом и Немањом Малушићем, одсвирала сам севдалинку „Грана од бора“. Мислим да се ово публици посебно допало, знам и да су неки покушали да ђускају. На личном плану, ово је нешто што видим као своју будућност и желим да се опробам у фузији жанрова.

Фотографије: Матија Јелић
Обрада: Denis Daničić

Гордана Бушин

Прочитајте и:

Njene zvezdane oči bore se poezijom!
Ognjen Karadžić: Tri jezika starosti
Beogradski čitač je Andrijinih ruku delo!

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti