Када се спомену хорор филмови, увек су прва асоцијација крв, натприродне појаве, језа, али и осећај да то нису "озбиљни" филмови и не баве се "озбиљним" темама као драме мејнстрим Холивуда, већ се баве измишљотинама и стварима које не постоје.

Autor: Јована Димитријевић
ФОТО: Blog naver
Истина је веома далеко од тога. Као што су ствараоци хорора у стварном животу прави изгнаници из друштва, јер многи спадају у queer мањину којој се не може ни налепити етикета, а с друге стране, много мање су насилници, антисемити и криминалци него што су то звезде мејнстрим Холивуда, тако и њихова дела испод ружне површине откривају још ружнију мејнстрим истину, а то је стварност. Сетимо се Еда Вуда, “најгорег редитеља свих времена”, који је кроз чудан микс жанрова, филмских грешака, лоше глуме, лошег сценарија и бедне продукције, у Холивуду педесетих година говорио истину о себи и о другим стварним чудовиштима која лутају Булеваром Сумрака а већина њих се и појављује у његовим филмовима - углавном као они сами. Никаква шминка није могла да сакрије њихову стварну тугу. Оно што је највише узнемиравајуће у његовим филмовима је потпуно одсуство гламура. То је само ружна стварност.
Једно од најупечатљивијих чудовишта које знамо зове се Норман Бејтс. Филм - Психо (1960.) Лик Нормана утиснут је заувек у нашу (не)свест захваљујући бриљантној изведби глумца Ентонија Перкинса који је и сам био чудовише у ормару. Никад се до краја не помиривши са својом хомосексуалношћу, глумац је једном приликом изјавио: “Покрет за ослобођење жена ослободио је и мене.” Као у сценарију хорор филма, и он и његова жена постали су жртве терора и пошасти модерних времена - он је преминуо од последица
АИДС-а, а његова жена, фотографкиња Бери Беренсон, страдала је као путница у једном од авиона који су ударили у Свестки трговионски центар.
Било да снимају своју животну причу или туђи кошмар, кроз хорор филмове могу се сагледати тренутна превирања у друштву, политички немири, сексуална револуција, страх од еколошке катастрофе (или краја света) захваљујући и свесној одлуци ствараоца, њиховим свесним раскидом са ставом већине. Било да је у питању став студија који ограничава њихову уметничку слободу из страха од губитка на благајни, било да је у питању став беле Америке или религиозне већине, хорор филмови су се упркос свему усудили да истраже наше постколонијално колективно несвесно, и то боље и прецизније него било који филмови који су се бавили “стварношћу”. Такви филмови, да би били маркетабилни, морају да се држе теме. Ретко који ће направити везу између геноцида и насиља у породици као што то чини Стенли Кјубрик у “Исијавању” из 1980.
Он то може, јер је та веза оно натприродно. Без пуно објашњавања, нама је јасно да отац породице почиње да луди и постаје насилан зато што га обузимају демони из хотела који је изграђен на индијанском гробљу. Штавише, на крају филма ми га видимо на фотографији у лобију хотела која потиче још из двадесетих година (радња је смештена у садашњост), што сугерише да је он одувек био нераскидиви део тог проклетства - јер, не зна се шта је прво настало, рат или насиље у породици, али вероватно им је исто семе - непознато. Наравно, активисти и теоретичари се ту не би сложили и навели би многе познате узроке насиља, али предност хорора је у томе што не покушава да насиље до краја рационализује. И поред тога, просечан појединац, који не припада ни једној политичкој елити, без икакве филозофије савршено добро може да разуме, на пример, “Пад куће Ашера”. Заплет скоро свих хорора базиран је на проклетству, било да се ради о убиству, масовном убиству, рату или миру, насиљу у породици, сексуалном насиљу - хорор чак има и ту морализаторску страну, јер јасно шаље поруку да је убити погрешно, да је убити Индијанце погрешно, да је убити жене под оптужбом да су вештице погрешно, да је бити робовласник погрешно... Све убице и манијаци у хорор филму имају иза себе историју насиља у породици. Као у стварности, која је кошмарна.
Страх од нуклеарне катастрофе донео је талас филмова катастрофе, где људску врсту уништавају болести, ратови, загађење, нове (ванземаљске врсте) или ударац комете. Овај жанр који је постао популаран у доба Хладног рата, задржао је популарност до данас и захваљујући новим дигиталним ефектима и новим политичким напетостима, доживљава поновни процват. Раде се римејкови филмова као што је "Ја сам легенда", али јединствена атмосфера атомског доба припада класицима који нас полако уводе у жанр зомби филмова:
Зомби филмови постају етаблирани филмом Джона Карпентера “Ноћ живих мртваца” из 1968. у којем веза између политичких немира и хорора постаје врло свесна и видљива у лику Бена којег тумачи Двејн Джоунс, Афроамериканац који по први пут добија главну улогу и постаје херој у већински белој глумачкој постави. И то - у јеку борбе против расне сегрегације у Америци када је пријатељство са “обојенима” могло коштати каријере, па и живота. Редитељ Джорџ Ромеро је једноставно изјавио: “Од свих који су прошли кастинг, он је био најбољи.” Мада у почетку жестоко критикован због експлицитног насиља, “Ноћ живих мртваца” постао је хит на биоскопским благајнама и култни класик. Чува се у Конгресној библиотеци као дело од “културног, историјског и естетског значаја”. Смрт Бена на крају филма имала је тежак одјек јер су убиства Мартина Лутера Кинга и Малколма Икса била још свежа а асоцијација с расним насиљем је још јача јер Бена не убијају зомбији, већ шерифови људи који ујутру долазе на поприште. Сами зомбији одјек су Вијетнамског рата и бесмисленог убијања из којег су се они који су се вратили, вратили као живи мртваци, са тешким ратним траумама, осакаћени физички и психички. Наредних деценија тзв. вијетнамски синдром постаће лајтмотив хорор филмова и америчке стварности где ће масовне и серијске убице наставити да односе жртве. Док ово пишем, чују се вести о пуцњави у школи на Хавајима. Врло стварне вести.
Роџер Корман, “краљ Б филмова” и добитник Оскара за животно дело, направио је још свеснији заокрет ка придруживању борби против расизма. Корман је познат по продуцирању неколико стотина хорор и начно-фантастичних филмова “жљ” квалитета на којима, по сопственим речима, никада није изгубио ни долар. У тренутку када је сматрао да је то потребно, одлучио је да уложи новац у филм о расизму, “Странац” из 1962. за који је био свестан да му неће донети профит и да ће му можда створити неприлике. “Странац”је потпуно пропао у биоскопима, јер стварност нико није хтео да гледа онакву каква она јесте - Америка за то још увек није била спремна. Роџер Корман је први и једини пут банкротирао направившти свој први и једини “озбиљан” филм. Свака част.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE