Autor: Јована Димитријевић
FOTO: Blog naver
Istina je veoma daleko od toga. Kao što su stvaraoci horora u stvarnom životu pravi izgnanici iz društva, jer mnogi spadaju u queer manjinu kojoj se ne može ni nalepiti etiketa, a s druge strane, mnogo manje su nasilnici, antisemiti i kriminalci nego što su to zvezde mejnstrim Holivuda, tako i njihova dela ispod ružne površine otkrivaju još ružniju mejnstrim istinu, a to je stvarnost. Setimo se Eda Vuda, “najgoreg reditelja svih vremena”, koji je kroz čudan miks žanrova, filmskih grešaka, loše glume, lošeg scenarija i bedne produkcije, u Holivudu pedesetih godina govorio istinu o sebi i o drugim stvarnim čudovištima koja lutaju Bulevarom Sumraka a većina njih se i pojavljuje u njegovim filmovima - uglavnom kao oni sami. Nikakva šminka nije mogla da sakrije njihovu stvarnu tugu. Ono što je najviše uznemiravajuće u njegovim filmovima je potpuno odsustvo glamura. To je samo ružna stvarnost.
Jedno od najupečatljivijih čudovišta koje znamo zove se Norman Bejts. Film - Psiho (1960.) Lik Normana utisnut je zauvek u našu (ne)svest zahvaljujući briljantnoj izvedbi glumca Entonija Perkinsa koji je i sam bio čudoviše u ormaru. Nikad se do kraja ne pomirivši sa svojom homoseksualnošću, glumac je jednom prilikom izjavio: “Pokret za oslobođenje žena oslobodio je i mene.” Kao u scenariju horor filma, i on i njegova žena postali su žrtve terora i pošasti modernih vremena - on je preminuo od posledica
AIDS-a, a njegova žena, fotografkinja Beri Berenson, stradala je kao putnica u jednom od aviona koji su udarili u Svestki trgovionski centar.
Bilo da snimaju svoju životnu priču ili tuđi košmar, kroz horor filmove mogu se sagledati trenutna previranja u društvu, politički nemiri, seksualna revolucija, strah od ekološke katastrofe (ili kraja sveta) zahvaljujući i svesnoj odluci stvaraoca, njihovim svesnim raskidom sa stavom većine. Bilo da je u pitanju stav studija koji ograničava njihovu umetničku slobodu iz straha od gubitka na blagajni, bilo da je u pitanju stav bele Amerike ili religiozne većine, horor filmovi su se uprkos svemu usudili da istraže naše postkolonijalno kolektivno nesvesno, i to bolje i preciznije nego bilo koji filmovi koji su se bavili “stvarnošću”. Takvi filmovi, da bi bili marketabilni, moraju da se drže teme. Retko koji će napraviti vezu između genocida i nasilja u porodici kao što to čini Stenli Kjubrik u “Isijavanju” iz 1980.
On to može, jer je ta veza ono natprirodno. Bez puno objašnjavanja, nama je jasno da otac porodice počinje da ludi i postaje nasilan zato što ga obuzimaju demoni iz hotela koji je izgrađen na indijanskom groblju. Štaviše, na kraju filma mi ga vidimo na fotografiji u lobiju hotela koja potiče još iz dvadesetih godina (radnja je smeštena u sadašnjost), što sugeriše da je on oduvek bio neraskidivi deo tog prokletstva - jer, ne zna se šta je prvo nastalo, rat ili nasilje u porodici, ali verovatno im je isto seme - nepoznato. Naravno, aktivisti i teoretičari se tu ne bi složili i naveli bi mnoge poznate uzroke nasilja, ali prednost horora je u tome što ne pokušava da nasilje do kraja racionalizuje. I pored toga, prosečan pojedinac, koji ne pripada ni jednoj političkoj eliti, bez ikakve filozofije savršeno dobro može da razume, na primer, “Pad kuće Ašera”. Zaplet skoro svih horora baziran je na prokletstvu, bilo da se radi o ubistvu, masovnom ubistvu, ratu ili miru, nasilju u porodici, seksualnom nasilju - horor čak ima i tu moralizatorsku stranu, jer jasno šalje poruku da je ubiti pogrešno, da je ubiti Indijance pogrešno, da je ubiti žene pod optužbom da su veštice pogrešno, da je biti robovlasnik pogrešno... Sve ubice i manijaci u horor filmu imaju iza sebe istoriju nasilja u porodici. Kao u stvarnosti, koja je košmarna.
Strah od nuklearne katastrofe doneo je talas filmova katastrofe, gde ljudsku vrstu uništavaju bolesti, ratovi, zagađenje, nove (vanzemaljske vrste) ili udarac komete. Ovaj žanr koji je postao popularan u doba Hladnog rata, zadržao je popularnost do danas i zahvaljujući novim digitalnim efektima i novim političkim napetostima, doživljava ponovni procvat. Rade se rimejkovi filmova kao što je "Ja sam legenda", ali jedinstvena atmosfera atomskog doba pripada klasicima koji nas polako uvode u žanr zombi filmova:
Zombi filmovi postaju etablirani filmom Džona Karpentera “Noć živih mrtvaca” iz 1968. u kojem veza između političkih nemira i horora postaje vrlo svesna i vidljiva u liku Bena kojeg tumači Dvejn Džouns, Afroamerikanac koji po prvi put dobija glavnu ulogu i postaje heroj u većinski beloj glumačkoj postavi. I to - u jeku borbe protiv rasne segregacije u Americi kada je prijateljstvo sa “obojenima” moglo koštati karijere, pa i života. Reditelj Džordž Romero je jednostavno izjavio: “Od svih koji su prošli kasting, on je bio najbolji.” Mada u početku žestoko kritikovan zbog eksplicitnog nasilja, “Noć živih mrtvaca” postao je hit na bioskopskim blagajnama i kultni klasik. Čuva se u Kongresnoj biblioteci kao delo od “kulturnog, istorijskog i estetskog značaja”. Smrt Bena na kraju filma imala je težak odjek jer su ubistva Martina Lutera Kinga i Malkolma Iksa bila još sveža a asocijacija s rasnim nasiljem je još jača jer Bena ne ubijaju zombiji, već šerifovi ljudi koji ujutru dolaze na poprište. Sami zombiji odjek su Vijetnamskog rata i besmislenog ubijanja iz kojeg su se oni koji su se vratili, vratili kao živi mrtvaci, sa teškim ratnim traumama, osakaćeni fizički i psihički. Narednih decenija tzv. vijetnamski sindrom postaće lajtmotiv horor filmova i američke stvarnosti gde će masovne i serijske ubice nastaviti da odnose žrtve. Dok ovo pišem, čuju se vesti o pucnjavi u školi na Havajima. Vrlo stvarne vesti.
Rodžer Korman, “kralj B filmova” i dobitnik Oskara za životno delo, napravio je još svesniji zaokret ka pridruživanju borbi protiv rasizma. Korman je poznat po produciranju nekoliko stotina horor i načno-fantastičnih filmova “žlj” kvaliteta na kojima, po sopstvenim rečima, nikada nije izgubio ni dolar. U trenutku kada je smatrao da je to potrebno, odlučio je da uloži novac u film o rasizmu, “Stranac” iz 1962. za koji je bio svestan da mu neće doneti profit i da će mu možda stvoriti neprilike. “Stranac”je potpuno propao u bioskopima, jer stvarnost niko nije hteo da gleda onakvu kakva ona jeste - Amerika za to još uvek nije bila spremna. Rodžer Korman je prvi i jedini put bankrotirao napravivšti svoj prvi i jedini “ozbiljan” film. Svaka čast.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
