Da, kad odrasteš. Dok si dete, ti ne poznaješ ali, ne znaš za granice.
Autor: Lorelaj
FOTO: Issiperu
Kada to prestajemo da budemo deca i upoznajemo ali? Kada postanemo punoletni? Položimo vozački? Dobijemo ličnu kartu? Upišemo fakultet? Zaposlimo se? Hm, nema tačnog i jedinstvenog odgovora. Tvoje ali zavisi od tebe samog. Tvoje ali si, zapravo- ti! Ha, zašto se smeješ? Niko ti ne može uskratiti maštu. Ni volju. Ni snove. Imaš dvadeset godina? E, tu sam te čekala! Odrasli postajemo kad svet, umesto po boji, počinjemo da po broju poznajemo. Broju u novčaniku, u krevetu, na tacni, broju u ljubavi. I onda se jednom zabrojimo, možda namerno, možda pod nečijim uticajem, pa sve iz početka. A zapravo, to ne bude početak. Nikada ti ne možeš više biti dete. To što početkom zoveš, da, jeste početak, ali- to je početak kraja. Čim se ti ne raduješ dugi, nego žališ što ti je kiša uništila, kako kažeš, važan sastanak, to znači da je kraj blizu. Ali ti imaš tek dvadeset godina! Pa? Svet je pun, zapravo, zombija. Ustaju, jedu, rade, zadovoljavaju sopstvene potrebe- što emocionalne što fiziološke prirode, spavaju. Sutra ponovo. Prekosutra, takođe. Žive svoje ne-živote, ubeđujući sebe da su živi. Valjda im je tako bolje, lakše, šta znam!? Uvek nalaze to neko ali, kojim pravdaju postupke, to neko ali kao alibi. Gledaju jedni druge, oponašaju pokrete, zvukove, oblačenje, i što je najbolnije- snove. Odnosno ono što snovima zovu. Nahraniti se, obući se, provesti se. To im je dovoljno za sreću. Svaki dan, prolaze ulicama, užurbano jureći, kako ih zovu, snove. Svi.
Nekada se čini da su upravo iz neke fabrike pušteni na slobodu. Isti, po šablonu pravljeni, veštim rukama marljivih fabrikanata, na čelu sa glavnim. Zovu ga Novac. Opak mali! Izaziva na dvoboj svakodnevno hiljade njih. Oni, zamađijani, hrle ka njemu. A onda, ne pitavši za cenu, pružaju mu se svesrdno, ne bi li im progledao kroz prste. Daju mu čast, ponos, obraz. Ali on nije zadovoljan. Hoće sve ili ništa! Oni, željni slobode, na kraju posustanu i pruže mu ono najvrednije što imaju - snove. On se sladi. Svaki dan sve više. Namamio ih je, zatim i prevario. Pustio ih da veruju da je u pitanju dvoboj, da mogu da utiču ako pruže maksimum. Pobedili su. Za uzvrat su dobili slobodu. Srećni, pohrlili su na ulice. Žure na posao ili sastanak. Kasno dolaze kući, jedu, spavaju, razmnožavaju se i umiru. Umiru, u ubeđenju da su živeli u sreći, miru i spokoju. Jer su pobedili u dvoboju života. Hej, hvale se, jeste bilo gusto, ali oni su pružili maksimum i protivnik nije imao kud! Kolege ih sa divljenjem slušaju, navijaju, zatim pričaju svoja iskustva iz dvoboja sa istim. Pružili su puno, jeste, žrtvovali se, ali su za uzvrat dobili slobodu! U poređenju s tim, utrošak i nije tako veliki, misle i u tome se jednoglasno slažu.
FOTO: Hdwallpaperart
Jer, isti su. Svi do jednog- prevareni. Namamljeni, pa prevareni. Protivnik je bio mudriji. Uzeo im je nešto što nema cenu- dušu. Oslobodio ih je, jer su pobednici. Sa tom slobodom, dobili su i pečat koji to potvrđuje. Na čelu. Jednostavan, ali veliki. I na njemu jedno ali, ništa više.Ali, koje vidimo u svakom gradu, naselju, u svakoj ulici. U firmi, zgradi, prodavnici. Na ekranu ili u stvarnosti. Ali kao znak prividne pobede. Znak da su nekada bili živi. Ali, koje im je ubilo snove.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
