<�и>АЛИ је убица снова</и>

Autor: Lorelaj

ФОТО: Issiperu

Када то престајемо да будемо деца и упознајемо али? Када постанемо пунолетни? Положимо возачки? Добијемо личну карту? Упишемо факултет? Запослимо се? Хм, нема тачног и јединственог одговора. Твоје али зависи од тебе самог. Твоје али си, заправо- ти! Ха, зашто се смејеш? Нико ти не може ускратити машту. Ни вољу. Ни снове. Имаш двадесет година? Е, ту сам те чекала! Одрасли постајемо кад свет, уместо по боји, почињемо да по броју познајемо. Броју у новчанику, у кревету, на тацни, броју у љубави. И онда се једном забројимо, можда намерно, можда под нечијим утицајем, па све из почетка. А заправо, то не буде почетак. Никада ти не можеш више бити дете. То што почетком зовеш, да, јесте почетак, али- то је почетак краја. Чим се ти не радујеш дуги, него жалиш што ти је киша уништила, како кажеш, важан састанак, то значи да је крај близу. Али ти имаш тек двадесет година! Па? Свет је пун, заправо, зомбија. Устају, једу, раде, задовољавају сопствене потребе- што емоционалне што физиолошке природе, спавају. Сутра поново. Прекосутра, такође. Живе своје не-животе, убеђујући себе да су живи. Ваљда им је тако боље, лакше, шта знам!? Увек налазе то неко али, којим правдају поступке, то неко али као алиби. Гледају једни друге, опонашају покрете, звукове, облачење, и што је најболније- снове. Односно оно што сновима зову. Нахранити се, обући се, провести се. То им је довољно за срећу. Сваки дан, пролазе улицама, ужурбано јурећи, како их зову, снове. Сви.

Некада се чини да су управо из неке фабрике пуштени на слободу. Исти, по шаблону прављени, вештим рукама марљивих фабриканата, на челу са главним. Зову га Новац. Опак мали! Изазива на двобој свакодневно хиљаде њих. Они, замађијани, хрле ка њему. А онда, не питавши за цену, пружају му се свесрдно, не би ли им прогледао кроз прсте. Дају му част, понос, образ. Али он није задовољан. Хоће све или ништа! Они, жељни слободе, на крају посустану и пруже му оно највредније што имају - снове. Он се слади. Сваки дан све више. Намамио их је, затим и преварио. Пустио их да верују да је у питању двобој, да могу да утичу ако пруже максимум. Победили су. За узврат су добили слободу. Срећни, похрлили су на улице. Журе на посао или састанак. Касно долазе кући, једу, спавају, размножавају се и умиру. Умиру, у убеђењу да су живели у срећи, миру и спокоју. Јер су победили у двобоју живота. Хеј, хвале се, јесте било густо, али они су пружили максимум и противник није имао куд! Колеге их са дивљењем слушају, навијају, затим причају своја искуства из двобоја са истим. Пружили су пуно, јесте, жртвовали се, али су за узврат добили слободу! У поређењу с тим, утрошак и није тако велики, мисле и у томе се једногласно слажу.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/хмвдакма9/банксy_фоллов_yоур_дреамс_валлпапер_700x393.јпг" />

ФОТО: Hdwallpaperart

Јер, исти су. Сви до једног- преварени. Намамљени, па преварени. Противник је био мудрији. Узео им је нешто што нема цену- душу. Ослободио их је, јер су победници. Са том слободом, добили су и печат који то потврђује. На челу. Једноставан, али велики. И на њему једно али, ништа више.Али, које видимо у сваком граду, насељу, у свакој улици. У фирми, згради, продавници. На екрану или у стварности. Али као знак привидне победе. Знак да су некада били живи. Али, које им је убило снове.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti