О највећем живом глумцу, „Оскарима” и неуништивости квалитета као мерне јединице

Autor: Ivan Lalić
ФОТО: Spaziofilm
Сва слава и фокус јавности у којем се Данијел Деј-Луис обрео почетком деведесетих ипак су успели у свом науму да га барем за тренутак промене. Ступце новина испунили су наслови о његовим аферама са познатим женама, а он лично је поклекао када је избор улоге за следећи филм у питању.
„Poslednji Mohikanac” био је великобуџетни историјски спектакл у режији Majkla Mana, све оно што се ирски глумац давно зарекао да никада неће снимати. Па ипак, одличан сценарио га је привукао и још једном покренуо паклену машинерију припрема за улогу. Тренинзи, дијета, исхрана, обука у јахању и пуцању учинили су га бесмртним и за ширу, поготово женску публику. Нису изостала ни малтретирања пратеће екипе филма, те тако Данијел није излазио из костима свог лика, а одазивао се само на помен имена Natanijela Poa. Пушка и коњ су му постали нераздвојни саборци, те тако никог није изненадила уверљивост свих акционих сцена које је лично извео у „Мохиканцу”.
Након великог комерцијалног успеха, трофејни глумац побегао је брже-боље под окриље независне продукције и поново удружио снаге са земљаком Džimom Šeridanom. „U ime oca” је још једна прича о Ирцима, а овога пута у фокусу је њихов вишевековни клинч са Енглезима и сукобима у Северној Ирској. Данијел је један од лажно оптужених младића, које сурови британски правосудни систем осуђује на вишедеценијско робовање за бомбашки напад који нису починили. Остварење добија одличне критике, а Данијел Деј-Луис, Pit Postelvajt и Ema Tompson учествују у трци за „Оскара”. Те 1992. велики труд и рад се ипак нису исплатили пошто му „Златног дечака” испред носа односи Tom Henks за „Filadelfiju”. За утеху остаје чињеница да је ово можда и најбољи филм у којем је Данијел глумио, а само сцене ispitivanja и поновног susreta оца и сина се убрајају у оне због којих ћете га гледати више пута.
Баш та сцена првог испитивања можда и најбоље говори о дубини уношења у ликове које је Данијел бирао на великом платну. Како је та сквенца снимана у правом затвору, захтевао је од правих чувара који су статирали у филму да му не дају да спава три дана и три ноћи, да га буде светлом и лупањем пендрецима по решеткама, а за то време није ништа пио ни јео. Тек након што је до танчина рекреирао стварни догађај, пристао је да сними ту сцену, која није никога оставила равнодушном, а понајмање и самог глумца. Сав тај труд, припреме и поистовећивање са ликовима почели су да остављају траг и на његовој психи. Дужа пауза била је императив и време јој се сасвим примакло.
Трилогија са Шериданом биће закључена са „Bokserom”, још једној ирској причи, која међутим не пролази претерано запажено због многих компромиса у сценарију и на крају резултира крајем сарадње између најпознатијих Ираца испред и за камере. Био је то и сигнал за Луиса да те 1997. нестане са лица земље на период од пола деценије. Оженио се, постао родитељ, а стигао је да се посвети и изучавању обућарства, који ће бити један од многих хобија славног глумца. Након што је овладао молерајем, својеручно је и сазидао дрвену кућу из XИX века за потребе филма „Crucible”, употпуњујући слику чудака и изрода у свету оптерећеном интервјуима, фотографисањима и односу са јавношћу.
Изненада као што је и нестао, тако се и појавио. И то како! „Bande Njujorka” биле су његова друга по реду сарадња са славним Martinom Skorsezeom, након млаког „Doba nevinosti” са почетка деведесетих. Његов Bučer моментално је постао један од најомиљенијих негативаца свих времена, доносећи Данијелу још једну номинацију Академије за главну улогу. Овога пута престиж иде Adrijenu Brodiju за „Pijanistu”, а прослављени Ирац успоставља рутину од неколико година паузе између два снимања
Следећи пројекат био је повратак независној продукцији у редитељском покушају његове супруге Rebeke Miler, „Balada o Džeku i Rouz”. Овај филм нам доноси и Данијела Деј-Луиса каквог досад нисмо видели, вероватно мање прерушеног и више свог него икад. Лик бившег хипика који заснива сопствену малу комуну је само учврстио слику о њему као човеку који се у приватном животу гнуша контакта са спољашњим светом и задирању у интиму.
Вероватно је и неочекивана опуштеност пред камерама био сигнал Данијелу да за свој следећи пројекат изабере нешто радикално другачије. „Biće krvi” нам доноси тешку, мучну и на моменте негледљиву причу о освајању нафтних поља на Дивљем западу и Луиса измењеног до непрепознатљивости. Pol Tomas Anderson је режисер познат по томе што своје филмове гради око главног глумца и по максималном експлоатисању истих и у Ирцу је нашао златну жицу у виду бројних награда. Међу њима и ону што ће се претворити у други освојени „Оскар” за мушку главну улогу, заслуженог још почетком деведесетих. Награда је по обичају стигла касно, за погрешну ролу, али је наградила квалитет и антологијске бравуре у сценама попут оне са milkšejkom.
Већ уврштен међу бесмртнике, Данијел одлучује да себи да одушка и покуша нешто сасвим другачије. Његов ангажман у мјузиклу је целокупној филмској јавности деловао као неслана шала, све док „Devet” није угледао светлост дана. Иако врло лоше оцењен, показао је да Луис може са лакоћом да одради и тако неозбиљан жанр, да одлично пева и носи шарм улогу која је пре скоро пола века прославила Marčela Mastrojanija у „Osam i po”. Снимање је овај пут представљало пакао за самог Ирца, пошто је морао до бесомучности да понавља сцене и певачке тачке, на шта није био навикао.
Другу велику паузу у каријери Данијел прави након свог последњег остварења, још једног историјског филма о славној личности који су у последњој деценији преплавили целулоид. Његов Linkoln у истоименом Spilbergovom хиту доноси ко зна коју по реду трансформацију пропраћену застрашујућом физичком сличношћу са најславнијим америчким председником. Иако се сам филм гуши у патетици, Луис је фантастичан као оратор и исписује нову историју у „Кодак” театру својим трећим „Златним дечаком”. Издваја се на листи вечитих и постаје најбољи свих времена. А баш његов говор у захвалници по ко зна који пут открива неког другог Данијела Деј-Луиса, стидљивог, повученог и надасве скромног. Сушту супротност лудачком фанатизму са којим спрема и снима своје филмове.
Велике филмове.
Са великим глумцем.
Највећим глумцем.
Свих времена.
Први део се налази ovde .
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE