I genije i ludak – deo drugi

Autor: Иван Лалић

FOTO: Spaziofilm

Sva slava i fokus javnosti u kojem se Danijel Dej-Luis obreo početkom devedesetih ipak su uspeli u svom naumu da ga barem za trenutak promene. Stupce novina ispunili su naslovi o njegovim aferama sa poznatim ženama, a on lično je poklekao kada je izbor uloge za sledeći film u pitanju.

„Poslednji Mohikanac” bio je velikobudžetni istorijski spektakl u režiji Majkla Mana, sve ono što se irski glumac davno zarekao da nikada neće snimati. Pa ipak, odličan scenario ga je privukao i još jednom pokrenuo paklenu mašineriju priprema za ulogu. Treninzi, dijeta, ishrana, obuka u jahanju i pucanju učinili su ga besmrtnim i za širu, pogotovo žensku publiku. Nisu izostala ni maltretiranja prateće ekipe filma, te tako Danijel nije izlazio iz kostima svog lika, a odazivao se samo na pomen imena Natanijela Poa. Puška i konj su mu postali nerazdvojni saborci, te tako nikog nije iznenadila uverljivost svih akcionih scena koje je lično izveo u „Mohikancu”.

Nakon velikog komercijalnog uspeha, trofejni glumac pobegao je brže-bolje pod okrilje nezavisne produkcije i ponovo udružio snage sa zemljakom Džimom Šeridanom. „U ime oca” je još jedna priča o Ircima, a ovoga puta u fokusu je njihov viševekovni klinč sa Englezima i sukobima u Severnoj Irskoj. Danijel je jedan od lažno optuženih mladića, koje surovi britanski pravosudni sistem osuđuje na višedecenijsko robovanje za bombaški napad koji nisu počinili. Ostvarenje dobija odlične kritike, a Danijel Dej-Luis, Pit Postelvajt i Ema Tompson učestvuju u trci za „Oskara”. Te 1992. veliki trud i rad se ipak nisu isplatili pošto mu „Zlatnog dečaka” ispred nosa odnosi Tom Henks za „Filadelfiju”. Za utehu ostaje činjenica da je ovo možda i najbolji film u kojem je Danijel glumio, a samo scene ispitivanja i ponovnog susreta oca i sina se ubrajaju u one zbog kojih ćete ga gledati više puta.

Baš ta scena prvog ispitivanja možda i najbolje govori o dubini unošenja u likove koje je Danijel birao na velikom platnu. Kako je ta skvenca snimana u pravom zatvoru, zahtevao je od pravih čuvara koji su statirali u filmu da mu ne daju da spava tri dana i tri noći, da ga bude svetlom i lupanjem pendrecima po rešetkama, a za to vreme nije ništa pio ni jeo. Tek nakon što je do tančina rekreirao stvarni događaj, pristao je da snimi tu scenu, koja nije nikoga ostavila ravnodušnom, a ponajmanje i samog glumca. Sav taj trud, pripreme i poistovećivanje sa likovima počeli su da ostavljaju trag i na njegovoj psihi. Duža pauza bila je imperativ i vreme joj se sasvim primaklo.

Trilogija sa Šeridanom biće zaključena sa „Bokserom”, još jednoj irskoj priči, koja međutim ne prolazi preterano zapaženo zbog mnogih kompromisa u scenariju i na kraju rezultira krajem saradnje između najpoznatijih Iraca ispred i za kamere. Bio je to i signal za Luisa da te 1997. nestane sa lica zemlje na period od pola decenije. Oženio se, postao roditelj, a stigao je da se posveti i izučavanju obućarstva, koji će biti jedan od mnogih hobija slavnog glumca. Nakon što je ovladao molerajem, svojeručno je i sazidao drvenu kuću iz XIX veka za potrebe filma „Crucible”, upotpunjujući sliku čudaka i izroda u svetu opterećenom intervjuima, fotografisanjima i odnosu sa javnošću.

Iznenada kao što je i nestao, tako se i pojavio. I to kako! „Bande Njujorka” bile su njegova druga po redu saradnja sa slavnim Martinom Skorsezeom, nakon mlakog „Doba nevinosti” sa početka devedesetih. Njegov Bučer momentalno je postao jedan od najomiljenijih negativaca svih vremena, donoseći Danijelu još jednu nominaciju Akademije za glavnu ulogu. Ovoga puta prestiž ide Adrijenu Brodiju za „Pijanistu”, a proslavljeni Irac uspostavlja rutinu od nekoliko godina pauze između dva snimanja

Sledeći projekat bio je povratak nezavisnoj produkciji u rediteljskom pokušaju njegove supruge Rebeke Miler, „Balada o Džeku i Rouz”. Ovaj film nam donosi i Danijela Dej-Luisa kakvog dosad nismo videli, verovatno manje prerušenog i više svog nego ikad. Lik bivšeg hipika koji zasniva sopstvenu malu komunu je samo učvrstio sliku o njemu kao čoveku koji se u privatnom životu gnuša kontakta sa spoljašnjim svetom i zadiranju u intimu.

Verovatno je i neočekivana opuštenost pred kamerama bio signal Danijelu da za svoj sledeći projekat izabere nešto radikalno drugačije. „Biće krvi” nam donosi tešku, mučnu i na momente negledljivu priču o osvajanju naftnih polja na Divljem zapadu i Luisa izmenjenog do neprepoznatljivosti. Pol Tomas Anderson je režiser poznat po tome što svoje filmove gradi oko glavnog glumca i po maksimalnom eksploatisanju istih i u Ircu je našao zlatnu žicu u vidu brojnih nagrada. Među njima i onu što će se pretvoriti u drugi osvojeni „Oskar” za mušku glavnu ulogu, zasluženog još početkom devedesetih. Nagrada je po običaju stigla kasno, za pogrešnu rolu, ali je nagradila kvalitet i antologijske bravure u scenama poput one sa milkšejkom.

Već uvršten među besmrtnike, Danijel odlučuje da sebi da oduška i pokuša nešto sasvim drugačije. Njegov angažman u mjuziklu je celokupnoj filmskoj javnosti delovao kao neslana šala, sve dok „Devet” nije ugledao svetlost dana. Iako vrlo loše ocenjen, pokazao je da Luis može sa lakoćom da odradi i tako neozbiljan žanr, da odlično peva i nosi šarm ulogu koja je pre skoro pola veka proslavila Marčela Mastrojanija u „Osam i po”. Snimanje je ovaj put predstavljalo pakao za samog Irca, pošto je morao do besomučnosti da ponavlja scene i pevačke tačke, na šta nije bio navikao.

Drugu veliku pauzu u karijeri Danijel pravi nakon svog poslednjeg ostvarenja, još jednog istorijskog filma o slavnoj ličnosti koji su u poslednjoj deceniji preplavili celuloid. Njegov Linkoln u istoimenom Spilbergovom hitu donosi ko zna koju po redu transformaciju propraćenu zastrašujućom fizičkom sličnošću sa najslavnijim američkim predsednikom. Iako se sam film guši u patetici, Luis je fantastičan kao orator i ispisuje novu istoriju u „Kodak” teatru svojim trećim „Zlatnim dečakom”. Izdvaja se na listi večitih i postaje najbolji svih vremena. A baš njegov govor u zahvalnici po ko zna koji put otkriva nekog drugog Danijela Dej-Luisa, stidljivog, povučenog i nadasve skromnog. Suštu suprotnost ludačkom fanatizmu sa kojim sprema i snima svoje filmove.

Velike filmove.

Sa velikim glumcem.

Najvećim glumcem.

Svih vremena.

Prvi deo se nalazi ovde .

***

Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti