О највећем живом глумцу, „Оскарима” и неуништивости квалитета као мерне јединице
Autor: Иван Лалић
ФОТО: Videoclub Gradignan
Ко је најбољи?
Питање које себи барем једном дневно поставите, било да је у питању спорт, политика или музика. Свако ће имати своје мишљење, аргументе, емоције. То питање ће са собом носити и жустре дискусије, неретко и свађе. Скоро да нема поља на којем ће се људи сложити око тога ко је број један.
Па, скоро да нема.
Глума је вероватно последње место где бисте могли да потражите јединствени став о томе ко је нај, нај.
Или пак не?
Једни ће славити непоновљиву шизофренију Džeka Nikolsona, други пак обожавати краља монолога, Paćina. Трећи ће тврдити да је Dastin Hofman најбољи методски глумац, док ће четврти то исто мислити за De Nira. Благајне ће величати Toma Henksa , а фестивалска публика и жирији драмску дубину Šona Pena. Ипак, сви ће се они, драге воље или не, сложити око две ствари.
Да су сви горе још увек активни побројани глумачки колоси, сваки у својој генерацији, одреда сјајни. И да сви они ипак гледају у леђа једном човеку.
Једином живом глумцу који у витринама има три „златна дечака” за главну мушку улогу.
Једином глумцу у историји коме је то пошло за руком.
Danijelu Dej-Luisu.
Сигурно ће се јавити неко и оспорити значај „Оскара” у одређивању квалитета неког глумца или филма. А јавиће се још људи и рећи да та Академије одавно више не зна шта ради и да је у последњим деценијама потпуно погубила компас и обезвредила само такмичење.
Чињеница је да су и једни и други у праву. „Златни дечак” је сурово заобишао многе великане, док је друге наградио за погрешне ствари и у погрешно време. И то је факат. Али, чак и та и таква неправедна и слепа на једно око, Академија неке ствари не може да превиди и пређе преко њих. Може да покуша, али не може да успе у томе.
Не може, јер су неке ствари једноставно неуништиве. Као, на пример , квалитет. Квалитет који се рађа из посвећености. А посвећеност је постала средње име Данијела Деј-Луиса.
Од оца песника и деде позоришног радника, овај Ирац, одрастао у Енглеској, врло рано је дебитовао на великом платну. Минијатурна епизода у „Sunday, bloody sunday” означила је уједно и деценију позоришне активности пре повратка на филм. Почетак му је био тежак, са неупечатљивим епизодама у „Gandiju” и ново верзији „Pobune na brodu Baunti”. Иако су га критичари оценили као неперспективног за бављење глумом, он није одустајао. Уследиле су солидне улоге у независној продукцији у „My beautiful laundrette” и још једном римејку класика „Soba sa pogledom”, а онда и прва озбиљна улога у озбиљном пројекту рађеном по Кундерином бестселеру, „Nepodnošljiva lakoća postojanja”. Неки нови, самопоузданији Данијел Деј-Луис почео је да показује своје лице у лику окорелог женскароша Tomasa и заједно са Lenom Olin и младом Žilijet Binoš се сасвим коректно уклопио у визију редитеља Filipa Kaufmana. Након што се приказао у солидном светлу фестивалској публици, следећи корак морао је да му буде пажљиво одмерен. Показаће се касније да је то био један од оних пресудних, пивоталних корака у каријери, који га је и начинио оним што данас јесте. Највећим живим глумцем.
Мало је фалило да до тог корака уопште ни не дође. Сјајан сценарио за „Moje levo stopalo”, фасцинантну причу о животу ирског писца Kristija Brauna, оболелог од церебралне парализе је те 1989. имао само главног глумца и режисера Džima Šeridana , али не и новац за снимање. Ситуација је била таква да се сам Данијел није одрекао молерске тезге за време снимања не би ли имао за кров над главом. А кров над главом је сместио поред једне болнице која се старала баш о особама оболелим од ове опаке болести. У тим сатима, пореведеним у посматрању болесника, родила се клица његовог заштитног знака који ће га пратити и до данашњих дана.
Потпуне преданости улози и припреми за њу.
И раније се дешавало да глумци смршају или се угоје за улогу, вежбају најразличитије могуће вештине, уче да јашу, певају и играју. Али никад пре и никад после Данијела Деј-Луиса један глумац није толико урањао у лик којег тумачи и толико се поистовећивао са њим. У случају „Мог левог стопала”, тај однос је био комбинација мазохизма над самим собом и садизма према екипи филма. Да би осетио сву срамоту и понижење парализованих људи, терао је екипу да га свуда носе и гурају у инвалидским колицима. Луис је за потребе снимања научио да слика левом ногом и чак насликао неке од слика коришћених у филму. Али све то није било ништа у поређењу са чињеницом да је од предугог седења у накривљеном положају самом себи нагњечио и поломио једно ребро! И баш тај труд, манијакална преданост и жртвовање су у потпуности затекли филмски свет наградом за најбољу мушку улогу додељену у „Кодак театру” наредне године. Сцене у којима игра fudbal , учествује у тучи у локалном пабу, као и lupanje glavom о сто за вечеравање постале су антологијске и уврштене су право у глумачке уџбенике на свим меридијанима. Легенда о великом глумцу била је рођена, а Данијел је преко ноћи постао млада глумачка звезда број један у свету.
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
